UFO Över Lappland doživljavam
kao skandinavske Föllakzoid kamarade.Švedski kozmičari & psihodelično – nariktani krauteri
na debi kazeti vozaju obrasce slicno čileanskim skajgejzerima - koji eto sada
remiksuju i Jima Jarmusha i stopiraju Jasona Piercea. Vožnja je možebiti najpreporučljivija
bez smišljene destinacije. Motorika krene i uporno se klati uz temo & gruv ispred
neke transcendencije ili majmunskog uma.Najvažnije za nas, ozbiljni su taman
toliko da ne prestaju da budu zabavni.
(Većina) trgovaca dronom, ambijentom i neoklasičnim obrascima larma i viče
- gledaj me! slušaj me! Ne čudi da to amputira iracionalni momenat prepuštanja i
od uzbudjenja napravi bokluk i bljuzgu.
Danny Clay, opet meni, ne ide u(z) tu kolonu,u špacirangu je tamo gde ih
nema puno, ne zove i doziva; ako neko naleti i sretne ga, kao da razmeni koju
lepu i utešnu reč. Opet možebiti moja percepcija, čovek voli društvo I ima tucet
- dva respektabilnih kolaboracija . Ispod pisanija ima dovoljno linkova da pojasne
saradnje, angažmane I etikete koje su imale plezir da ga ugoste.
Stills je takodje kolaboracija, internacionalna . Geografija kaze da je Danny
Clay poreklom iz Ohaja, sa adresom u San Francisku, a Katrien De Blauwer iz
Belgije. Belgijanka prilaže fotografije, Danny muziku. Nisam video puno od
fotografija ( bandcamp me je upoznao sa izdanjem ), ali ne sumnjam i po onom sitnom
da je kompletan dožvljaj jos izgledniji . Muzika je iznad čujnog, ali dovoljno
jaka. Iz izmaglice je, a opet bistri bez ispomoći.
Stills je pilot izdanje za (etiketu) IIKKI, podetiketu čuvenije Eilean.
Jedna od ploča nalik knjigama koje se čitaju pred spavanje. Spusti se na pod,
dok glava visi sa kreveta. Malo je takve lepote, a lakše se i zaspi, Nikakva
šteta ako se i to (za)desi, strane idu na re/iščitavanje, a opet se indukovani
snovi mogu na čudne načine izokretati.
Like likes
Like je drugi album za Denseland
(debi Chunk, 2008, Mosz) i nova
avantura lige umetnika zavidne kilometraže i uzbudljivog izražavanja. Prvi
utisak donosi David Moss, pevač i
vitalni ritmičar intrigantne biografije koji osim pevanja u operi, silnih
koncerata sa perkusijama i kojekakvim napravama,upriličava hepeninge gde se svi goste
idejama, a Moss ponekada igra ulogu
birokrate koji u raznim komitetima polumeceniše mlade umetnike. Podjednako su
tu i Hanno Leichtmann, koji se bavi
ritmovima i elektronikom, bilo da ih nosa naokolo u svom prtljagu (Static, Groupshow...) ili ih primenjuje
u konstelacijama i predstavama, i naposletku Hannes Strobl, basista koji dok zicama kontemplira i traži muziku u sebi,
istovremeno radi i za pozorište i performanse.
Transfer
Deks otvara album i na ničijoj zemlji omeđuje prostor negde između
parčića sa Until The End of the World saundtraka
-----> Patti and Fred
"Sonic" Smith ( It Takes Time.. ) i Can (Last Night Sleep). Uostalom, ceo album je imaginarno
kombinovanje bendova/artista, mišića i poetike; prve misli su Suicide kao podrška preambijentalnom Brianu Enou, ili umašćeni i zakrečeniji
i tromiji Depeche Mode kako
prisluškuju razgovor Laurie Anderson
i Lou Reeda. Posle pauze od nekoliko
slušanja javlja se i Yello nastao u
21. veku, delom nagađajući u korespodenciji sa navedenim uticajima, na primer.
