Trebalo je izdržati i milion stepeni, i tehničke pehove, i "novu"
opremu SKC-a (?), nerazumevanje koje je dolazilo sa miks pulta... a opet, onako
usput, nehajno dokazati da je Obojeni miljama u svemu (profesionalizmu,
emocijama.. etc, etc...) ispred mnogih, ne samo na ovim prostorima.
Skoro mi je Kebra povodom nasrtanja vodostaja rekao: "Gledam
Dunav...hmm... izgleda opasno... i jako MOĆNO!!!".
Takav je i Obojeni Program. Uvek je tu, čini se da klizi i plovi, veliki je
i ne postoji snaga da ga zaustavi. A ako širom otvorite oči i uši i pustite ih
u sebe, postaje sila koja moze štošta da uradi.
I zaista nakon svih ovih godina ja se pitam: "Gde se kriju ti
motori?"
