Obojeni Program – Poklanjam ti Sebe ( Vagus #2)

 

Nikada nisam pitao o čemu je ova pesma, mislim da to remeti i pomalo kvari i umetnikovu inspiraciju, čuva iluziju konzumenta ali istovremeno sam jako znatiželjan da sve to saznam. Mozda je i ovo sto pišem pogrešno, ali nije ni bitno. Važan je impuls koji pesma ili delo daju. Tako gradim sliku o umetnicima, nisu oni samo ono što čujemo ili vidimo kao ordinarni kibiceri. Ipak, ima u ovoj pesmi nečega što bih se usudio danas posle nekoliko upornih decenija slušanja da nazovem kao “novosadski post-punk gospel” sa svim onim unisonim i razudjenim musko ženskim natpevavanjima, usaglašavanjima i poklapanjima u širenja radosti, blažene poniznosti i deljenja. Da onaj JA kada je ploča izašla može da vidi moje JA sada, verovatno bi me demantovao-da budem blag i ne koristim druge izraze, ali u svemu ovome je lepota zrelosti i starenja. Glasno izvikujem , naravno ne takvom jačinom kao sto Obojeni Program kaže da je “besmrtan onaj covek koji vreme drugom daje” i godinama mi zvuči kao da su prevremeno afirmisali sve ono što mnogi sada traze u motivacionim porukama, afirmacijama i znamo već šta! Tada sam više pažnje obraćao na muziku, iscepkanost i neverovatnu ažurnost koja je išla u korak sa svetom, sem što nas je geografija unapred diskvalifikovala. Ova pesma je i u današnjem svetu cvet koji prkosno izlazi izmedju betonskih pukotina na asfaltu ili tako nesto slično Jedan od možda manje poznatijih hitova benda, ali jedna od najvažnijih pesama za svetonazor čitavog opusa banda. Barem je to moje mišljenje. Dokaz je upravo refren koji ide ad infinitum u fade out, slično obraćanju nekog propovednika koji ne iritira, nego podseća, pa ko sebe prepozna ima šanse da dozivi ili uveća radost!