Manchester nije odnegovao samo sjajne bandove, pored njih su se iskazivali i najrazličitiji entuzijasti, umetnici i svakakvi pokretači muzičke i kulturne
scene generalno. Zaustavimo se na dešavanja oko muzike tamo negde od punka. Neki
od njih su p/ostali uticajni skoro kao i muzičari, ali su sticajem okolnosti
svoj posao radili iza reflektora. Svako zna za Anthony Wilsona, voleo bih da se
imena Paula Morleya i Kevina Cumminsa spominju sa istim strahopoštovanjem šire.
U Manchesterskim I UK muzičkim krugovima sigurno da su izuzetno cenjeni, shvata
se njihov značaj, ali svet je malo opštije mesto od toga i oni zaslužuju
golemiju prepoznatljivost.
Kevin Cummins je stari poznanik, u špajzu mi je gomila NME sa njegovim
naslovnim stranama,a iznutra se broj fotografija dramatično povecava. Pratio je i značajno vizuelno promovisao karijere Joy Division, The Smiths, The Fall ,
etc, etc… Neke od fotografija Joy Division ili Morriseya koje vam upravo u ovom
trenutku iskaču ispred očiju su baš one koje je on napravio - postoje razni
pretraživači, bildujte svoj mozak i percepciju još ovog popodneva i guglujte ga.
Biće vam puno srce, ako ste ikada bili deo ove priče tamo još od punka, a sinapsi i neurona nikad dosta. Kevin Cummins upravo tu radi,na njihovom umnožavanju
izmedju ostalog.
Ovde je rec o unikatnoj pojavi- grupi The Fall. Ne postoji na svetu još
jedan takav band kakav je bio The Fall i jedna od zahvalnosti za boravak na
ovoj planeti ide upravo njima. Takav nagon za slobodnim izražavanjem I otporom
prema konvencionalnom nije čest u bilo kojoj vrsti samoiskazivanja.Cummins je
hodao sa njima od samih početaka, preko Mark E Smitha koga je kako kaže u
propratnom tekstu u knjizi otpratio od ranih dana do samoga kraja koji jeste
bio tužan. Smith je menjao postave i menjao ih, ali se cirkulacija ubrzavala i
ubrzavala - davala uvek novi život, naizgled istom telu. Kroz slike se uz
predznanje promoviše upravo filozofija banda kroz Smitha, koji je mario za ono što
je želeo i nije se trudio da ugodi javnosti ( Cummins u jednom trenutku koristi
izraz “secondhand’ da bi opisao njegovu pojavnost, tj. nezinteresovanost za
istu, u isto vreme apostrofirajući srž njihove umetnosti)
Knjigu otvara sjajni uvodnik Simona Armitage koji je jedan od najboljih
tekstova koji sam pročitao o The Fall. I odjavni tekst, koji je praktično intervju
sa Eleni Poulou koja otkriva mnoge stvari koje se tiču njenog privatnog života
sa Smithom, za koji mislim da u par stvari kazuju više od mnogih knjiga o bandu i MES. Takodje neka Cumminsova pojašnjenja fotografija i fotosesija još
dublje opisuju njegove težnje koje se nadogradjuju na estetiku banda. Uostalom i Eleni je sama rekla da je MES govorio da je više voleo ideju da knjige o The
Fall budu sastavljene samo od fotografija, a ne od reči i priča. čak je jednom
I pokušano, ali nije izgurano do kraja. Smatrao je MES, da je on zadužen za reči,
da je to njegov posao,a ne nečiji drugi. Otud ta ideja.
Summa sumarum,mnogo toga o The Fall je vredno i dragoceno,ako ne u ovom trenutku,možebiti
već i jeste u sledećem, i ova knjiga je jedan od bisera u celokupnoj fami i memorabiliji oko njih. Zahvalan sam što sam dobio priliku da je nabavim. To
me seća i vraća na kupovinu albuma Live At The Witch Trials pre skoro pola veka
na berzi ploča jednog tmurnog jutra. Posle slušanja ploče , vreme se nije
atmosferski promenilo tog dana, ali je bez dileme drugačije teklo!
