NevroCake (05) 23.06. 2026

 

01.   Leal Neale- Must be Tears (Star Eaters Delight, Sub Pop 2023)

02.   Loop – Thief of Fire (Collision EP, Chapter 1988)

03.   The Pop Group –Thief of Fire(Y, Radar Records 1979)

04.   Eluvium- Requiem for Frankfurt Ave (Life Through Bombardment Vol. 1, Temporary Residence Limited 2009)

05.   Alva noto – Xerox Isola (Xerrox Vol.1, Raster Noton 2008)

06.   Chic – I want your love ( I Want Your Love, Atlantic 1978)

07.   Brian Eno- By This River (Before and After The Science, Polydor 1977)

08.   Archers by the Sea – No Need To Talk (Keys & Bones, Fin-de-Siecle 2012)

09.   John Cage – In A Landscape ( Ocean of Sound, Virgin 1996)

10.   Pet Shop Boys –Sense of Time (Dancing Star, Parlophone 2024)

11.   Teardrop Explodes – Colours Fly Away (Colours Fly Away, Mercury 1981)

12.   Obojeni Program – A, B, C, D Avioni (Verujem ti jer smo isti, Metropolis 1994)

13.   Obojeni Program- Cudan Glas Te Poziva (Ovaj Zid Stoji Krivo, Tom Tom Music 1991)

14.   Elektricni Orgazam-Krokodili dolaze (Elektricni Orgazam, Jugoton 1981)

15.   Einsturzende Neubauten- Nag, Nag, Nag.. (Nag, Nag, Nag, Stampa Alternativa 1993)

(Vorwärts 13) Setting - Ribbon of Moss

Thrill Jockey naravno! Uzdizanje,elevacija, apstrakcija, kozmika, delay praktikum, elegantni sintetički hum. Trio iz Severne Karoline sa ličnim opservacijama,koje ne moraju da kreću iz istog mesta ,ali imaju tačku spajanja koja u jednom trenutku daje auralni orgazam. Ne znam kojem bi ih žanru priklonio – ne bi bilo to tako teško, ali ljubitelji hipnotičkih i repetativnih obrazaca imaju prostora da i pored ponudjenog radjaju (naknadnu) maštu. Kreativno preslušavanje, nema tu dileme…

Pored štasmoskosmos e(stet)ike bendžo (koji diskretno pored sve elektronike krade show ploči) daje poseban šmek. Galaktički Dire Straits(šalim se, ili ne…) bez nepotrebnih unjkavosti za kosmičke avanturiste koji su počeli slušanje u sedamdesetim sa krautom, a nastavili sa njegovom simulacijom u svojevrsnom zvučnom akvaparku takvih toplih voda u Americi u 21 veku. Novi album iz ove godine ih je dislocirao na Thrill Jockey, što je idealno mesto za njih, a i Zauberquelleu čini par usluga..

https://setting.bandcamp.com/track/ribbon-of-moss

NevroCake (04) 17.06.2026

 

01.   Simple Minds – I Travel ( I Travel, Arista 1980)

02.   Associates- Tell me Easter’s on Friday (Tell me Easter’s on Friday, Situation Two 1981)

03.   Patti Smith Group – Easter (Easter,Arista 1978)

04.   Desireless – Voyage, Voyage (Voyage, Voyage,CBS 1986)

05.   Kraftwerk -Tour de France (Tour de France,EMI 1983)

06.   Cocteau Twins – Know Who You Are At Every Age (Four-Calendar Café, Fontana 1983)

07.   Nick Cave and the Bad Seeds-Magneto (SkeletonTree, Bad Seed Ltd 2016)

08.   The Cure – To Wish Impossible Things (TheWish, Fiction 1992)

09.   Boye- Moracu se boriti (Boye se ne Boye, Music Yuser 1993)

10.   Siouxsie and the Banshees –Into The light (Ju Ju, Polydor Wonerland 1981)

11.   Pere Ubu – Go (The Art of Walking, Rough Trade1980)

12.   Jon Hassell – Last Night The Moon Came (Last Night The Moon Came Dropping Its Clothes In The Street, ECM 2009_

13.   Jon Porras - Into Midnight (Black Mesa, Thrill Jockey 2012)

14.   Sigur Ros –Ekki Muk ( Ekki Muk10’, Krunk 2021)

15.   This mortal coil – I came and stand at every door (Blood, 4AD 1991)

(nevrogossamer) Prism Shores – Softest Attack ( Meritorio/Having Fun2026)

Jedan retro Džuboks simulator (sklopljen od nekoliko) po kalendarima redom tamo od sredine osamdesetih do prvih godina devedesetih prošlog veka. Probran iz kolekcija koje su skupljale indie retro rock(Teenage Fanclub), preko wannabe koledz (Husker Du) maštarije, a tu su i meandri bučnog shoegaze noise zida (My Bloody Valentine, Ride) pa do najočitijeg za mene(!!!) Velikog Prezira. Da, Velikog Prezira… Neverujem da znaju za njih, ali …tako je. Ono što me je iznenadilo je trunka ponosa što mogu bez zadrške da ih poredim sa jednim našim bandom.

Prism Shores šalju jednu razglednicu, onu koja na sebi ima nekoliko pejsaža I koju odložimo, a posle je uzmemo ponovo u ruke i gledamo i trazimo nešto, vraćamo joj se i pokazujemo prijateljima ili rodbini. Da , zaboravio sam pa da dodam malo Wedding Present I Flying Nun začina i slika je skoro kompletna.

Ali ovo nije kritika, band je dobar i ja im verujem, rado bi ih pogledao, posle toga još koji put i uživao bih iznova. Plus, Kanadjani su, volim bandove odande, nekako to rade sa manje presije i nisu pritisnuti da se dopadnu, tu opuštenost prepoznajem i ume da bude jezičak koji prevagne.I da skratim i vratim se sadašnjem trenutku.Prism Shores - taman da uhvatim vazduh i osetim zemlju ispod tabana izmedju samoizabrane th. (Seefeel i Boards of Canada).

https://prismshores.bandcamp.com/album/softest-attack

(neuroplatform) Boards of Canada – Inferno ( Warp 2026)

Seefeel za noć, Boards of Canada za dan. Warp momentum koji dominira, oglašava proleće ( kako ga ko shvati! I čini čuda. BoC plajvajz sam odlagao nakon inicijalne vrtoglavice, a kao što sam očekivao i dalje pojačava unutrašnju svetlost na način da moj korespodent zavaljan u toplo sedište promašuje stanice metroa dok mu slušalice direktno u sinapse šalju (ne)razjašnjenje poruke  zvuke. Možda je nešto  rešio do sada..Svakome se ovde može ugoditi. Zanavljeno preslišavanje daje nove senzacije, sada čak vise liči na pop ploču kojom žele da pokore svet-barem onaj deo planete koji ih (možebiti) interesuje, verovatno do sledećeg puta, kada će sve opet vratiti u introverciju u kojekakve fantazmagorične primisli. Vidim da mnogii slično doživljavaju, na internetu se pojavila i ploča puštena unazad, znamo za takve slučajeve i ranije-ušlo je to vec u rokenrol folklor, bice BoC deo rokenrol folklora jednoga dana (ako i nisu), moraju da budu jednostavno je tako-no neka, bitno je da se točak popularne glazbe dalje okreće, načini mogu da budu kreativno sasvim suprotni.

Moj je izbor da nemam omiljeni album BoC, volim čak random da ih slušam- to mi je draže, sinapse se upetljavaju, a onda pronalaze volšebne načine da se isprave za sutra ili kasnije tog dana omoguće prostor za novi izlazak iz Zone Komfora,ali Inferno je u ovom trenutku i momentima od pre nedelju – dve-tri… zaista nesto posebno, čak i po hajpu koji je uspešno oteo nazad uzbudjenje iščekivanja muzike od zlih sila koje se trude da ako je ne unište, ono joj minimalizuju značaj.To je mozda najveća vrednost ploče, jerbo ovo nije obična ili još jedna ploča!

Po pristupu su me podsetili na ono sto su jednom uradili Byrne i Eno-vreme je drugo i svet nije isti, spajali muziku i poruke koje su zvučale kao intriga, a neke su toliko obuzeli da su bili spremni na ekspediciju u potrazi za značenjima. Opet, na momente su zazvučali na ekstremnije Massive Attack bez klasičnih pesama sa vokalima-opet sa porukama. Ima toga jos ,na jednoj od pesama mi se pričinio i semplovani gospel koji je Cave sportisao na Wyld God, a svako novo proveranje otvara i očituje neki novi put, asocijacije se samo nizu - nema ničega baš toliko neistraženog ispod Sunca.. Uz to, sve je slušljivo i nije neprijatno, čak na nekim mestim ohrwurm pocinje da permanentno golica bogom dane čulne aparate. Zato sve koje srećem govore da ne znaju kako da se uprkos oduševljenju, na momenat odvoje od ploče

Zato bih rekao da mi je trenutno (logično!) Inferno omiljeni album bratskog škotskog dua, Nema veze da li će imati taj rang i u budućnosti, ono sto je sigurno je da će kroz vreme dobijati na kvalitetu, kao što su ostale Boc avanture činile ranije. Deca imaju pravo na svoju muziku, a mi usputni posvećenici, imamo svakako pravo na (ovakvu)muziku.. Njihove borbe (a sami kažu da ih imaju) su nama sad poznatije - pored svega, nisu ništa manje misteriozniji,ali smo zahvalni što ih ovako dele, čak posle ovoliko vremena koje im je potrebno da se jave.

Isus je rekao – Neka narod poseda! Da postoji slučajno zapis, zvučao bi kao dobar sample za ovaj album. I adekvatan i jako bi se dobro uklopio. Neka to završs ovu opservaciju, koja nije nista više od toga, čisto da se zapljunem i pridružim svom ovom otporu bezumlja koji su BoC pokrenuli. Globalna sabornost, makar kao mogućnost znači da i dalje postoji! A ja se pitam, koja je sledeća ploča koju ćemo ovako iščekivati, maltene upasti u hajp. Nedostaje to nekako!

Keep on rockin in free(??) world! Nema odustajanja, već samo samoosnaženja. Muzika je muzika,ova prvoklasna, frekvencija je podignuta, zahvalnost je tu, sve jeste tu. Kada se hajp slegne, tek tada će se to još jasnije videti! BoC su mozda nesvesno povukli nogu, ovakva umreženost nije odavno zabeležena. Hibernacija je zavrsena -odluka je donesena. Globalno, otpor besmislu se vratio ovom pločom, nema dileme.Istorija je puna slučajnosti koje su pokretale ljude, tako na kraju ja gledam ovaj album, a nisam očekivao. Bilo je sigurno važnijih ploča za mene (recimo Seefeel koji je izašao iz iste kuce, koji mesec hladniji ranije), ali ovo ću iskoristiti za kambek, sort of kambek muzici na stari, ali ažurirani način…

 

https://boardsofcanada.bandcamp.com/album/inferno

NevroCake (03) 13.06.2026

 

01.   Slippers – Sunday Morning ( Slippers 08, Perennial, K 2026 )

02.   Slippers – Guess I Started The Band (Bandcamp 2025)

03.   Sferro – Escapism (Escapism, NRW Records 2026)

04.   Ghost Cop – All Souls Day (Trouble, Observed Phenomena 2024)

05.   Tycho – Forge (Ninja Tune 2026)

06.   Prism Shores – Kid Gloves (Softest Attack, Meritorio Records 2026)

07.   The Wesleys – Magic Wand (Explosive Device, Meritorio Records, Petit Village Records 2025)

08.   Exploding Flowers – Crowded Street (Watermelon/Peacock, Meritorio Records 2025)

09.   Prism Shores – Holding Pattern (Out From Underneath, Meritorio Records 2025)

10.   Poppy Ackroyd – For Those Who Wait (Liminal, One Little Independent 2026)

11.   URQ – Another Mystery (This Dismal Village, Exploding In Sound 2026)

12.   URQ – This Dismal Village (This Dismal Village, Exploding In Sound 2026)

13.   Dagmar Zuniga –Why I remember each day of summer (in filth your mystery is kingdom / far smile peasant in yellow music, People’s Coalition of Tandy 2025)

14.   Vashti Bunyan – I’d LikeTo Walk Around in Your Mind (Some Things Just Stick In Your Mind (Singles And Demos 1964 To 1967), Fat Cat Records 2007)

15.   Sibylle Beier –I Lost Something In The Hills (Colour Green, Orange Twin Records 2006)

Pete Shelley with Louie Shelley – Ever Fallen in Love. The Lost Buzzcocks Tape (Octopus Books 2021)

 

Preorao sam skoro sve što je moglo da se uzme u ruke o Manchesteru od početka punka ( Factory, Joy Division,The Fall, knjige raznih članova Magazine, The Stone Roses, The Charlatans, Mondays , Dave Haslam, Hacienda). I pre nekoliko meseci mi se ukazala prilika da dodjem do knjige (Pete)Shelleyevih utisaka o karijeri u Buzzcocksima i malo šire. I to u hartiji, što je meni posebno važno.

Skoro sam video jedan snimak MES gde kaže “Manchester nije ono što ste svi mislili” i verovatno da to jeste na neki način tako, a knjiga o Shelleyu je jedan od dokaza koji bi mogao da bude priložen, ako bi neko posle svega to tražio. Opet, štivo u potpunosti čuva etos grada (mada on parohijalno sve smesta u Bolton koji pripada Manchesteru), koji ima status legende za neke od nas!. Nista loše, ali nije to sve bilo romantično i lepo, mada je Shelleyeva ispovest -da odmah sklonim spoiler- zaista romantično ispovedanije u odnosu na neke druge knjige i ispunjava i srce i dušu i ne tera konzumente da osećaju gorki ukus koji može da se javi posle bistrenja nekih drugih. Kažem,(samo) može! Pamtim dobro Shelleyevu izjavu sa početka karijere da su Buzzcocks najpolitičniji band, jerbo od ljubavi ne postoji veća I jača politika. Ova knjiga radi na tom nivou, ličnom i na onom širem-za nas kibicere!

Knjiga je proglašena za muzičku knjigu godine u par izbora I verovatne zaslužuje to. Shelley govori iskreno, bez uvijanja, zvezdašenja, rekao bih nekad i bez razmišljanja na prvu loptu (čovek nema šta da krije) ,nadasve skromno o karijerii, o svojim pesmama, a nama fanovima, iako to nekad razbija surovo iluzije - to mnogo znači,. Kroz pesme,albume i desavanja, saznajemo i neke pobočne stvari o junacima scene, baš ono što nismo mogli da saznamo iz njihovih knjiga, gde su prećutane ili vesto zabašurene računajuci na sentiment. Pri tom Shelley nikako nije neko ko ogovora i tračari Ili otkriva neke ultra-tajne, on jednostavno ne pridaje neku idolopokloničku pažnju svemu tako da to u knjizi zvuči krajnje ljudski (mada jeste svestan važnosti banda i sebe). Rekao bi, maltene svakodnevnica jednog muzičkog pregaoca! Shelleyev rad generalno ima oreol jednostavnosti koji naprosto očarava.Pri tom ne zaboravlja najbliže saradnike, a za divno čudo pored Devotoa , Adamsona i drugog velikog Buzcocksa Steva Digglea, , najveći junak pored njega je legendarni producent Martin Rushent ( The Stranglers, Human League)

Njegov Manchester je onaj koji je bio entuzijastički oko muzike , ne baš oko raznih stvari. Još u rano doba se interesovao za umetnost (za razliku od nekih kojima je to bila zamena za fudbalski huliganizam ili sredstvo za sticanja prvih seksualnih iskustava ili lakši odabir poroka), bio je jedan od pionira promovisanja krauta, elektronike i eksperimenta u ono skoro pionirsko pop doba i kompjutera. čak sam prvi put saznao da je ranim zvezdama punka i nju vejva, kasnije poznatim rok personama nesebično pomagao oko karijere, a o tome se ne zna baš puno van tih krugova. Human League su tu najistaknutiji primer i to oko elektronike.

Format knjige je takav – Pitanje-odgovor i tu nema nikakve misterije. Bogata informacijama, objašnjenjima, sa dovoljnim odmakom od nastanka albuma i dešavanja da sve dobija jedan gotovo intimni, prijateljski i racionalan ton i čitalac postaje jedno sa autorkom knjigom. Ono što je mene posebno zaintrigirala je izjava koju bi najradije iskoristio kao reklamu za knjigu. “Zahvalan sam Buzzcocksima, da nije bilo banda, verovatno bih bio gitarista u nekoj od kratkotrajnih postava The Fall” Svi znamo da bi to trajalo koliko i neki letnji pljusak! Ali, takodje navodi i inspiriše do nekih kreativnih maštanja…

Predgovor je napisao već odavno svuda prisutni Henry Rollins za koga upravo čujem da svoje inicijative prenosi i na objavljivanje davno zagubljenog The Cramps albuma. Možda uskoro nešto I o tome!!