Preorao sam skoro sve što je moglo da se uzme u ruke o Manchesteru od početka
punka ( Factory, Joy Division,The Fall, knjige raznih članova Magazine, The
Stone Roses, The Charlatans, Mondays , Dave Haslam, Hacienda). I pre nekoliko
meseci mi se ukazala prilika da dodjem do knjige (Pete)Shelleyevih utisaka o karijeri
u Buzzcocksima i malo šire. I to u hartiji, što je meni posebno važno.
Skoro sam video jedan snimak MES gde kaže “Manchester nije ono što ste svi
mislili” i verovatno da to jeste na neki način tako, a knjiga o Shelleyu je
jedan od dokaza koji bi mogao da bude priložen, ako bi neko posle svega to tražio.
Opet, štivo u potpunosti čuva etos grada (mada on parohijalno sve smesta u
Bolton koji pripada Manchesteru), koji ima status legende za neke od nas!.
Nista loše, ali nije to sve bilo romantično i lepo, mada je Shelleyeva ispovest
-da odmah sklonim spoiler- zaista romantično ispovedanije u odnosu na neke
druge knjige i ispunjava i srce i dušu i ne tera konzumente da osećaju gorki
ukus koji može da se javi posle bistrenja nekih drugih. Kažem,(samo) može! Pamtim
dobro Shelleyevu izjavu sa početka karijere da su Buzzcocks najpolitičniji
band, jerbo od ljubavi ne postoji veća I jača politika. Ova knjiga radi na tom
nivou, ličnom i na onom širem-za nas kibicere!
Knjiga je proglašena
za muzičku knjigu godine u par izbora I verovatne zaslužuje to. Shelley govori
iskreno, bez uvijanja, zvezdašenja, rekao bih nekad i bez razmišljanja na prvu
loptu (čovek nema šta da krije) ,nadasve skromno o karijerii, o svojim pesmama,
a nama fanovima, iako to nekad razbija surovo iluzije - to mnogo znači,. Kroz pesme,albume i desavanja, saznajemo i neke pobočne stvari o junacima scene, baš ono
što nismo mogli da saznamo iz njihovih knjiga, gde su prećutane ili vesto zabašurene
računajuci na sentiment. Pri tom Shelley nikako nije neko ko ogovora i tračari
Ili otkriva neke ultra-tajne, on jednostavno ne pridaje neku idolopokloničku pažnju
svemu tako da to u knjizi zvuči krajnje ljudski (mada jeste svestan
važnosti banda i sebe). Rekao bi, maltene svakodnevnica jednog muzičkog
pregaoca! Shelleyev rad generalno ima oreol jednostavnosti koji naprosto očarava.Pri
tom ne zaboravlja najbliže saradnike, a za divno čudo pored Devotoa , Adamsona i drugog velikog Buzcocksa Steva Digglea, , najveći junak pored njega je
legendarni producent Martin Rushent ( The Stranglers, Human League)
Njegov Manchester
je onaj koji je bio entuzijastički oko muzike , ne baš oko raznih stvari. Još u rano doba se interesovao za umetnost (za razliku od nekih kojima
je to bila zamena za fudbalski huliganizam ili sredstvo za sticanja prvih
seksualnih iskustava ili lakši odabir poroka), bio je jedan od pionira
promovisanja krauta, elektronike i eksperimenta u ono skoro pionirsko pop doba
i kompjutera. čak sam prvi
put saznao da je ranim zvezdama punka i nju vejva, kasnije poznatim rok
personama nesebično pomagao oko karijere, a o tome se ne zna baš puno van tih
krugova. Human League su tu najistaknutiji primer i to oko elektronike.
Format knjige je
takav – Pitanje-odgovor i tu nema nikakve misterije. Bogata informacijama, objašnjenjima,
sa dovoljnim odmakom od nastanka albuma i dešavanja da sve dobija jedan gotovo
intimni, prijateljski i racionalan ton i čitalac postaje jedno sa autorkom
knjigom. Ono što je mene posebno zaintrigirala je izjava koju bi najradije iskoristio
kao reklamu za knjigu. “Zahvalan sam Buzzcocksima, da nije bilo banda,
verovatno bih bio gitarista u nekoj od kratkotrajnih postava The Fall” Svi
znamo da bi to trajalo koliko i neki letnji pljusak! Ali, takodje navodi i inspiriše do nekih kreativnih maštanja…
Predgovor je
napisao već odavno svuda prisutni Henry Rollins za koga upravo čujem da svoje
inicijative prenosi i na objavljivanje davno zagubljenog The Cramps albuma. Možda
uskoro nešto I o tome!!
