Opisati novi album Scotta Walkera je kao naterati nekoga da
vam tokom celog dana prepričava na šta ga podsećaju oblaci koji istovremeno
lete nebom. On će svakako biti u pravu, ali nije sigurno da će se viđeno
podudariti. Istovremeno je epohalno i besmisleno. Scott Walker je legenda, i
svet u kome on, David Sylvian i Kate Bush istovremeno ulaze na top liste,
nagoveštava da možda ipak nije uzaludno traćiti vreme na ovoj planeti, sa koje
ćemo nešto negde verovatno i poneti. Možda nas i natera da do tada budemo bolji
u svemu, i ka svemu.
Scott Walker je snimio svoj prvi album nakon revolucionarnog
Tilta, koji zvuči kao test hit singl naspram muzičkog horora koji Drift nosi.
Da, horora, ne užasa, nego horora... Znam neke koji album uzimaju u jako malim
dozama, i iako i sam nisam takav nikad bio (uvek sam samo prolongirao teskobu
slušanjem), sasvim ih razumem. Ironično, album počinje zvucima i konstrukcijama
sličnim prvim albumima Associates (koji su navodili da su učili od Walkera kao
jednog od uzora), a završava sa ironičnim What's Up Doc? konstatacijom u pesmi
kojom je sam autor hteo da naglasi ono čuveno pesnikovo - da se svemu smeje pa
ga sve i boli. Nema samo lik iz crtaća pravo na to. Između je sadržaj koji će
se otkrivati ne samo mesecima već i godinama i prava je i sama pomisao na
blagodet u pokušaju da se uhvati korak sa ovim autentičnim remek-delom.
Autentično remek-delo... Zvuči otrcanije od najotrcanijih fraza, ali zaista
jeste tako! Možda prvim ove vrste, dugo, dugo godina unazad... Sticajem
okolnosti sam na mailing listi Scotta Walkera i ovaj album je napravio pravu
buru. Generacija odrasla na punku, new wave obrascima i koja je učila
post-festum o mnogim vrednostima pre toga je u delirijumu, stariji fanovi
Scotta Walkera su zgroženi, oni mlađi se ne snalaze, ali ako imate i malo
osećaja za avanturu, slobodno zagazite, ne odustajte i opet ponavljam - ne
odustajte. Drift je nada da će muzika izbeći konglomerat koji nude razni
Peppersi, Arctic Monkeys, Oasis, Blur i svi ostali deterdženti visoko
dizajnirani za limit u prekidanju filmova. Veliki Julian Cope je jednom
napravio kompilaciju pod imenom Godlike Genius Of Scott Walker i bio je u
pravu, kao i mnogi, mnogi drugi. Generacije otkrivaju i otkrivaju Walkera i tek
će ga otkrivati.
Da dodam i ličnu notu. Album imam već dugo, ali sam želeo da
ispoštujem datum izlaska i bio je na naizmeničnom audio-video meniju. Da
pojasnim. Jedan od kablovskih kanala svakih nekoliko dana nudi "Dvostruki
Veronikin Život" - neverovatan film Kieslowskog, autentične i retko dirljive
snage koja se ne daju objasniti. Tema se može ocrtati, ali kako nekom preneti
doživljaj? Otprilike na svaka 3-4 slušanja kanal je pustao Veroniku za koju sam
otvarao oči. Za Drift i nije baš bilo potrebno. Walker se takođe dohvatio tema
koje se mogu nabrojati (kao što su 11. septembar, sudbina Kjare, ljubavnice
Musolinija, negde je imao u nekom kontekstu i naše prostore kao inspiraciju,
opsesija rusima...) ali to sve nije bitno. Utisak je ono što se računa. I jako
me je zabavljalo davanje ocena albumu - na mnogim mestima je pokupio najveće,
ljudi jednostavno nisu imali izbora. Samo je Financial Times dao dve zvezdice
od pet. Financial Times, hahaha - nomen est omen. Ne bi valjalo da je
drugačije. Kao da Emanuel Kant piše zašto na šortsevima austrijskih prvoligaša
od reklama nema mesta za broj igrača. E, to je već horor.
Ploča je velika i iz još jednog razloga. Veliki povratak 4AD
(i njihovog dizajnerskog tima) - ali to je već neki lični nivo. Album bi bio
dobar i na bilo kojoj drugoj etiketi. Zaista žalim još uvek što IVO nije uspeo
da nagovori Walkera i Sylviana za jedan od This Mortal Coil albuma. Ali, sve
ipak dođe na svoje mesto - kad tad. U strpljenju je, kao što jednom rekoh,
spas. I nije slučajno što na repeat vrtim Kate Bush... Sunset... Aeriel... ma
kako odisala slatkom tugom i bolom. Nije kunst u pobedi, već u pokušaju da se
pobedi. Kome su još potrebne igre na sigurno? Scott Walker ni sam nije svestan
šta je uradio. Vredelo je čekati celu karijeru na ovakvu ploču. Pri tome mislim
da je samo nekoliko stvari koje je uradio ispod brilijanta i dijamanta.
Jon Attwood aka Yellow6 će zasigurno ući u neke i nečije
anale pošto je prvi engleski umetnik priveden oficijelno u ofis više no sjajne
engleske Resonant etikete koji je ove godine već ispunila kvotu briljantnosti
fantastičnim albumom Port Royal (koje je i Attwood jedared remiksovao), a
sabiranje Attwoodovih izdanja koje je samostalno, u saradnji ili na bilo koji
način izdao bi verovatno zaslužio bilo kome i njegovu duboku zahvalnost.
Spomenuću samo neke od etiketa koje mu daju kredibilitet - Make Mine Music,
Ochre, Darla... - tek da bi nekoga podsetio, a nekome dao podsticaj za
istraživanje.
Painted Sky je sniman tokom dve godine kampanjski
(2004-2006) i na njemu Attwood smerno i sa sjajnim osećajem nastavlja svoj put
ka ultimativnom obrascu pesme - barem kako je on zamislja.Yellow Six zvučni iskazi ipak više podsećaju na klasičnije proporcije
pesama, nebitno da li Attwood gitarom razvlači shoegaze obrasce, ili pak
bastardizovani spagheti trademark gura kroz nedekontaminirane Popol Vuh
filtere. Vidljivost njegovog izraza i skroz izvesno moćan niz pesama zahteva
nova i nova slušanja, koje opet svaki put nanose sećanja na neke druge
ambijente i ponekad uspevaju da uzdignu noge iznad zemlje, što je za ovakvu
vrstu muzike definitivno najveći kvalitet. Možda ne iz prvog puta, ali ako ste
već naklonjeni ovakvoj muzici, desiće se sigurno. Odrednice kao
post/space/ambient/shoegaze su naravno prisutne u većoj ili manjoj meri, tako
da sa te strane oni koji otključavaju te fioke u potrazi za sakrivenim
dragocenostima mogu biti zadovoljni, ali je prava istina da je Attwood već sada
sebe izmestio odatle. I to jeste svaka preporuka.
Úlfur Hansson je onomad već izlagao eksperimentalnu
elektroniku & fields recordings kao Klive (Sweaty Palms za Mille Plateaux,
2011 ). Svirao je i bas na Jonsijevoj (Sigur Ros) turneji - takva činjenica
poveća interes bolje nego stotine karaktera. Početak albuma White Mountain može
podsetiti na Sigur Ros u sejf mo(u)du nakon mamurluka, a ako neko pomisli da se
posle spominjanja producenta Alexa Somersa (zajedno sa Jonsijem čini Riceboy
Sleep) ulazi u ultimo kilometro (termin iz omiljenog sporta) i sve sabira u
zaključak/presudu - ništa dalje od istine, ima još brda ovde da se ispedalira.
Úlfur tek pokazuje boje tima.
Takvim uvodom autor podešava svetlomer za filmove koje
pronalazi - uostalom, ime albuma je delimična posveta Alejandru Jadorowskom i
filmu Holy Mountain. Očigledno da pun zdrave samokontrole i strpljenja, i
svestan nekih blokada (proveriti u intervjuima) nije tražio podlogu u ličnim
imaginarnim filmovima, već obrnuto - uz usnimljene field recordingse (ne baš
povezane geografijom i povodom) sopstvenu muziku je tretirao kao nešto
zatečeno; slagao i preslagao i iz najboljih nagoveštaja pravio kompozicije.
Naposletku to ne šteti finaloj melanholiji, ima ona potrebne topline i
pitkosti, koje kroz specifičnu igru i ako ima raspoloženja za to, imaju snagu
da drže slušaoca aktivnog i u iščekivanju.
Emocije, toplina i čitav kaleidoskop osećanja, što je
nastanjivalo prošli album White Birch - A Star Is Just A Sun grozničavo su me
držale do nove ploče. Ne žalim se, nekako je slatka ta tuga koju je nekako sa
razrešavanjem nekih mojih ličnih dilema na moje grudi spustio Ola Flottum. Solo
album pod imenom Portrait Of David me je još više raspomamio, tako da sam sajt
Glitterhouse proveravao više nego ijedan drugi u potrazi za novim MP3
zadirkivanjima i slično. Smatrao sam to kao ličnu privilegiju i povlasticu i
poslasticu.
I kao što to uvek biva, jednostavno sam na to zaboravio, te
me je moj metafizički sekretar i pali anđeo Darius podsetio činjenicom da je
otišao na koncert. Avaj, 40 ljudi u Germaniji, dobro. Labelmates Walkabouts su
imali u Švedskoj još manje, Tuxedo Moon ni publiku ni grejanje. Ali, više
masovnost nije nikakav kvalitet. Sve velike stvari su imale u početku auru
nesuočavanja, a nije li lepše smejati se realiti šouu u kojem se igra ispiranje
mozga zvano "proširimo granice ljudske gluposti". I jesti neki od
proverenih i atestiranih multi-level-industro-religioznih otrova. A posebno
kada ispred sebe imate album koji bi u nekom malo savršenijem svetu zauzimao
mesta koje tako korporacijski zaverenički drže mediokriteti kao što su Coldplay
ili Travis, ali koji bi vam samo u pragmatičnom svetu uveo lepotu kao balast na
ramena i u glavu. Danas se naslovne strane plaćaju dobrovoljnim prilozima za
one koji su unesrećeni radom prijatelja istih tih na naslovnim stranama, a i
odbija se od poreza, je l'?
Elem, strahovao sam da me lični favoriti ne iznevere. Već
sam jednom tako čekao nastavak (Afghan Whigs, nakon Gentleman), ali mogu reći
da sam jako, jako zadovoljan sa Come Up For Air. Ola je sasvim očekivano rešio
da unese malo više optimizma u svoj život (jer Star nije nimalo laka ploča), to
sugeriše i samim naslovom, ali od hemije se ne može baš tako lako pobeći.
Album otvara Seer-Believer i namah mi se vraćaju najlepši
momenti koje su mi odavno podarili China Crisis. Hit singl koji to nikada neće
postati, a onda počinje ljuljuškanje po akvarijumu najrazličitijih, a tako
sličnih emocija. Storm Broken Tree me je smestilo u natkriveni pramac lagane
barke koja se njiše na talasima i žari tamo gde možda ne treba, ali, kao što
rekoh, slatka je ta tuga na koju nas Ola Flotum podseća da je nosimo u sebi. I
mnogo je lepa, jer i pored ne baš bitnog razuma budi osećaj da sve mora da se
deli - i sreća i radost, a najviše tuga. Ne znam kako je vama, ali su iz mene
melanholične i tužne, čak i depresivne ploče izvlačile mnogo više nego
pročišćena smirena ravnodušnost. Da, sva meni draga muzika je obojena splinom
koji rađa i ideal. Nadam se da će se mnogi prepoznati.
O White Birch je na ovim stranicama već pisano, ali sam
smatrao da se album ne sme izostaviti. Na njihovom sajtu se nalaze MP3 fajlovi
koji vam samo mogu nagovestiti o čemu se radi. Sad, nekima se možda neće
dopasti penušava lepršavost ovog albuma, ali svakim novim slušanjem album ide
dublje pod kožu. White Birch nisu u poziciji, a mislim da ni ne traže
idolopoklonstvo i obožavanje. Njihov ideal je da se što više ljudi raspozna u
ovome i na taj način barem učini svet lepšim. Okreni-obrni.uvek dođem do lične
utopije. Svaka ploča White Birch i jeste dopunjeni manifest.
Sigur Ros su uvek bili utočište. I u bolne dane i one
suprotne njima. Njihova muzika kreće od korenja pa sve do olistalih ili
ogoleleih grana. Nekad jedna ista pesma pokriva oba pogleda, zavisi od mnogo čega.
Sedim, ležim ili hodam i slušam ATTA I mislim se kako je već
proletelo deset godina od zadnje SR ponude I prosto ne verujem, kao da sam juče
držao taj disk u ruci. U medjuvremenu se mnogo toga desilo. Kvartet je postao
trio, I na kraju (p)ostao samo dvojac, više kao podsetnik nego realan bend. Ali
sada se situacija skoro (pre)okrenula. Klavijaturista i multiinstrumentalista
Kjartan Sveinson se vratio I zaista se to oseti. Na već postojecu matricu benda
, koju već svi znamo kakva je, samo je naneo još jedan sloj iskustva koje je pokupio
usput. Neko je u nekom komentaru rekao da ga ovo tera da uzvikne “Muzika Sfera”
I nije daleko od toga. Zato jer se album kreće prema svetlu, tako potrebnom I
pojedincu i društvu i vremenu u koje trenutno živimo. Album je bez bubnjeva, orkestriran I
dopunjen učešćem London Contemporary Orchestra i islandskimBRASSGAT I bali, i prosto začudjuje kompaktnost i ujednačenost glede činjenice da je sniman u
raznim studijima I raznim terminima. Jezik je i dalje hopelandic i islandski ,
svejedno je, a sve i dalje zvuči kao slow motion špacirung preko Mosta Uzdaha.
A nesto razmišljam, to smo uvek i očekivali od ovih momaka.
Izdanja Temporary Residence ne prestaju da oduševljavaju.
Pripovedanje o adutima ove etikete iz Brooklyna bi me nesumnjivo odvelo veoma
daleko, te ću samo imenovati najudarnije b(r)endove (Explosions In The Sky,
Tarantel, Mono...) i serijal ugašenog eksluziviteta Travels In Constants
(Mogwai, Low, Papa M, Sybarite, Bonnie Billy, etc.), pa ko voli nek izvoli.
Eluvium (ili jedinica ovog pseudonima) je Mathhew Cooper,
koji je, blago rečeno, napravio pometnju ovim albumom. Kada su već i najveći
branitelji ambijent i/ili drone izražaja počeli lagano da sumnjaju u nova (i
još novija) dostignuća ove vrste muzike, Cooper je sa TATT vratio stvari na
početak puta. Prepustivši se mašti i volji i ne mozgajući kako će sve da
izgleda, već prvom numerom "New Animals From The Air" zalutao je na
sastanak, koji u glavama nikada nije dosanjan, između Briana Enoa i MBV, pušten
unazad... ili čak normalno. Nebitno. Da ambijent više nije povlastica
klavijatura pokazuje "Show Us Our Home", dok je minijaturna
"Area 41" u odnosu na ono što smo čuli ili ćemo čuti, maltene
Wagnerijanski intermezzo. "Light Cloud", koji i po naslovu asocira na
Harold Budda, uz sve navedeno, samo je najava za 18 minutnu "Taken",
u kojoj se, i pored prividne repeticije, mnogo toga dešava. Kunst je samo u
onom kako je sve (o)smotreno. "We Say Goodbye To Ourselves" nam možda
i više kazuje o početnim pozicijama sa kojih je Mental Agent Cooper krenuo među
drveće. Zlobnici bi možda i rekli da postoje ploče Briana Enoa, Windy i Carla i
još nekoliko umetnika, ali zar još svima nije jasno da je sve uglavnom
rečeno... Sjajno je naći i praviti iz svega toga muziku, a za nas koji to
konzumiramo još lepše i još kreativnije, da te kombinacije prepoznamo.
Uostalom, album i zatvara naumera "One". Ko razume... Eluvium album
je zaista sjajan. Zvučno-tečna meditacija u najboljem obliku za one koji to
vole. Jedan od diskova na heavy rotaciji kod svakoga ko ga je i dotakao i
višekratna perfektna detoksikacija.
BOARDS OF CANADA - In Every Dreamhome a Kino Projektor
"Što više starim, primećujem da jedino snovi ne
umiru."
(Jean Cocteau)
Boards Of Canada su duo koji čine dva brata, ali slično
Sylvianu i Jansenu (Japan, Raintree Crow, Nine Horses), sa različitim
prezimenima iz sasvim drugog razloga. Već postoji dvojac sastavljen od rođene
braće (duo Hartnoll iz Orbital), te BoC nisu hteli da se očešaju o taj
kuriozitet. Imali su oni dovoljno ideja da razviju sopstveni identitet i da nam
još ponestane vremena da sve ispitamo. Na Mike Sandisona i Marcusa Eoina iz
Edinburga i njihovo detinjstvo su uticali The National Filmboard Of Canada
(otuda i ime), razni vizuelni uticaji koji su ih kasnije doveli do
subliminalnih poruka, simbola koji su ih povezivali i odvezivali od raznih
uticaja, ljudi i ideologija za tretiranje mozga koje i ne moraju da budu tako
bitne. Ili su pak krucijalne, ali ih braća uspešno pretvaraju u mimikriju. Ono
što je važnije je da su BoC jedni od bendova čiji nam svaki album pruža
vrhunsko zadovoljstvo. Ni Campfire Headphones nije izuzetak. Od samog početka
albuma BoC nam otkrivaju svoj sadašnji trenutak možda prijemčivije nego što su
neki očekivali. Nikad bliži nečemu što bi bila elektroaudioskulptura nalik na
shoe/gaze/dream/pop pandan (shvatiti uslovno), BoC emituju mnoštvo slika koje
treba samo povezati. Shvatićete tad da je pred vama ultimativni mentalni
dreamscape. Uvek pokušavam sebe da stavim na stranu artista i ne slažem se sa
onima koji misle da je ovaj album trebalo da bude malo radikalniji i
nepristupačniji. BoC su očito u ovom trenutku veoma zadovoljni sobom, a lepota,
bogatstvo i tekstura melodija je takva da bi neka druga grupa ovo razvukla na
čitavu karijeru. I to treba poštovati. Uostalom, ako bi ziherašili mogli bismo
da ovo možda i svedemo na pripremu za neki sledeći BoC istup gde će zadovoljiti
i takve više ultrafanove. Za mene je i ovo sasvim dovoljno da ih svrstam na
listu mojih favorita za prošlu godinu. Za sve fanove elektro zvuka, vrhunskog
popa i pre svega sjajne muzike. A lista subliminalnih poruka se nalazi na nekim
sajtovima, ali i bez toga se ovaj album može slušati u kreativnoj zoni. Albumi
Boards Of Canada su mi uvek ulepšavali ne samo dane, već i mesece, godine. Ako
već hoćete da učinite nešto subverzivno zamolite da vam puste disk sa albumom u
kafiću, na poslu ili na nekoj sedeljci; recite im da je to novi Air na primer;
biće ih sramota da priznaju da ne znaju koji je to album, a siguran sam da će
se neko već uloviti u zamku. Jednom smo prijatelju snimili Georgie Zanfira na
pogrešnoj brzini i uz naslove "ooingi huhiiru ahahclowa", "sweetyseewtsewwsweety
brdeee" etc, etc. i predstavili kao album Cocteau Twins bez Liz Fraser.
Čovek nije izlazio nedelju dana iz kuće od oduševljenja, što je bila lepa
stvar. Da, BoC najavljuju i neku kolaboraciju sa ex Cocteau članovima, što je
još lepše. Hipnogogija.
Butlezi A Silver Mount Ziona koji su proklizavali kroz mrežu
su sugerisali, da je Efrim jako raspoložen, da ugodimo istini i kažemo, pravi
je komedijaš (što smo i pretpostavljali, uvek je to tako) i da će doći do
promene zvuka, mada se zvuk ASMZ ili kako se već sada zovu, nikada nije mogao
ni nešto ostrije definisati. Koncertni prostori su im senčili obrise kakve bi,
recimo, isporučivali još i siroviji rani-rani Crime & The City Solution
(vokalno+instrumentalno) ili pak neuglačani Spiritualized (instrumentalno) da su,
hipotetički, sredinom 80-ih ili početkom 90-ih godina prošlog veka imali
priliku da potpišu i rade za Constellation. Na ploči to ipak zvuči kao
disciplinovaniji (post)apokaliptični igrokaz sa trik rasporedom pesama i
pravljenjem čvršće od uobičajene kore za ovakvu oblandu. Rif kao instrument i
rif kao glas su možda čak i pospešili prijemčivost ploče, mada su ASMZ i dalje
u uverenju da tuga i patnja nisu nikakav bezizlaz i bezdan, već mesto koje nudi
mogućnost za najveći odraz i to je upravo ono što ih svaki put reinkarnira ka
većoj ličnoj sreći, što i jeste cilj ovih ljudi (kome nije?) bez obzira na
široko rasprostranjenu konzumentsku sebičnost.
Rekoh, oblanda je malo više hevi, ali kada je pljuvačka (ili
bilo koji i drugi telesni sok) nas, koji ovo voajerski slušamo, rastopi, kao
kod gorkog leka dolazi do još brže apsorpcije. Konzumirati što češće isprva,
posle je na redu depo upotreba, što znači - nagomilavati na memoriju za teške i
kišne dane.
A pošto su uglavnom ovi ljudi (ASMZ) svojim sviračkim
kvalitetima raspoloženi da pomognu etiketi, a ujedno su i tvorci politike
etikete, od njih se može očekivati svašta. Očekujte neočekivano je prejeftin
slogan i koristan je za one najjeftine duhom, a istini za volju ovde i nema
previše nečega neočekivanog. Sve što se na etiketi kaže, već smo i sami znali i
ranije, ali smo se verovatno plašili da (samo)priznamo, mada smo sigurno
nameravali, koliko već sutra. Uz to, saradnja sa Amerikancima (sećam se
intervjua kad su bili, pa skoro izričiti, da neće raditi sa ljudima koji nisu u
njihovoj geografskoj blizini) - prvo Carla Bozulich (sada i sa novim bendom
Evangelista, uskoro stiže i album), Vic Chestnutt, saradnje sa Grant Hartom i
Pattie Smith, pa i Efrimovo parcijalno produciranje British Sea Power nas tera
da s vremena na vreme ipak zavirimo šta se ovde dešava.
Ova doza CST je inhalirana, ali se proces razjedanja sa
godinama ubrzava, a svako je, naravno, u potrazi za čistom savešću i lakšim
udisajima. Zato strpljivo čekamo ispisivanje novih recepata.
Constellation (CST) je jedna neobična vrsta sigurne kuće
i/li zaklona za one kojima su negde usput polupani, ili barem napukli snovi,
nade i ideje i ne traže utehu kao neku vrstu samoutehe, već i motiv za dalje.
Adresa? Pa, Google je tu dobar prijatelj i može da pomogne, ali bez čista srca
i/li dobre volje, ni svi izlistani rezultati pretrage neće baš puno koristiti.
Uz to, nisam siguran da ovi ljudi sopstveno delovanje smatraju kao
dobročinstvo, sve je to samo deo života. Ono što pomaže da smanjimo i
nadvladamo narastajuće osećaje nepravde kojima nas ovaj svet zapljuskuje, a CST
upravo to rade, treba da postane navika svima.
Prošle je godine etiketa proslavila desetogodišnjicu rada,
bez puno lumperajke i proždrljivosti, ali je radila marljivo i bez ikakve
osrednjosti i predstavila bar tri vanserijska albuma. Početak 2007. je obeležio
Do Make Say Think (You, You're History In Rust), Vic Chestnutt (North Star
Deserter) bio je zadužen da (ipak) maksimalno skrene pozornost i privuče još
koje svetlo, dok je vrhunac i krešendo ipak ostavljen za treći album Hrsta.
Ghost Will Come And Kiss Our Eyes zvuči upravo onako, kako
je i naslovljen. Nežno i vazdušasto se u asimetričnim oscilacijama spušta na
kožu, i kroz sve se pore ubacuje u unutrašnji tok, preuzima kontrolu i više se
ne zna šta jeste, a šta nije stvarnost. Baš kao duša koja (od)luta iz pustinje
nesigurnog obitavanja i traži smiraj između dva sveta, zvuči glas Mikea Moyae i
ima se utisak da su imaginacija, ekstremna (samoumišljena) ugroženost i bol, ne
samo sredstvo izražavanja, nego i osnovno-nasušna potreba ovog čoveka oko koga
se sve vrti u ovoj firmi.
Moya? To je Mike Moya koji je bio clan GY!BE, Molasses i Set
Fire To The Flames i koji je (malo patriotizma i ovde, sada - kada je to sada
brend trenutka) prvi Hrsta album završio sa pesmom Novi Beograd, a jednom
prilikom i poslao promotivnu razglednicu za taj album (L'éclat du ciel était
insoutenable - za Fancy, 2001, sub-etiketu ALIEN 8) sa zgradom Genexa.
Za treću Hrsta LP studijsku avanturu (drugu za CST, prva je
bila Stem Stem In Electro, 2004) Moya je angažovao i promovisao u Hrsta permanentu
, hipnotičku cicu Brooke Cruiser (Jackie-0-Motherfucker, Sword Project, Set
Fire To The Flames) i provereni multi/tasking duo iz Hangedup, Harrisa Newmana
- bas (Esmerine, Sackville, Hangedup) i Erica Cravena - bubanj (Tony Conrad,
Sackville, Sixtoo, a sada je i regularac u ASMZ). Uz njih nam je izdeklamovao
skoro potresnu ploču, ako Nas/Vas uhvati u pravom trenutku. Čvrsto sam rešio da
više ne trošim uzalud vreme i pravim (n)ikakve godišnje liste (obožavam da ih
čitam!), ali da iz nekog razloga moram, ova bi bila u prve 3 prošle godine.
Halucinantno, hipnogogički, fantazmagorički. Kako god vam drago. Vanserijski.
Učitelj iz Anglije Duncan Sumpner je dugo u sebi naslućivao
među koja krije prazninu, zatim je revnosno tražio, i tražio i na kraju se
odvažio na samoregistraciju low-fi(aj)-bre(a)nda Songs Of Green Pheasant da bi
iz urbane zabiti pored Sheffielda, Outbridga mogao da sasvim legalistički (iz
bunkera u rupi/praznini) šalje pozitivne i pomalo mikro-kosmičke pozdrave
svetu. Za razliku od Islanđana ili Šveđana koji su išli u prirodu i kopali led,
podizali paprat, kamenje i zagledali, pogledali ispod korenja, lišća... u
potrazi za onim što već nose u sebi, Duncan je išao, slutim, suprotnim smerom i
pločama se verovatno snabdevao na manje polu/mistični način: u radnjama ili je
možda čak ponekad čekao poštara.
4AD, bark psychosis, talk talk, slowdive... Sve je to
vidljivo i/li manje vidljivo u aranžmanima i skladbama i tako i treba da bude.
Svako malo se pojavi ploča koja me obuzme i pomislim da odavno ovako nešto
nisam čuo. Lično mi je najlepše što se to sve češće dešava i što su sve to
ZAISTA sjajne i dugotrajne tvorevine. Najpre mi ovde ništa nije bilo jasno, pa
sam bio totalno zbunjen intenzitetom i čudnim rasporedom emocija, ali nakon
nekoliko slušanja, srećom, shvatio sam da u stvari ništa i ne može da zvuči
drugačije od ovoga i da je ovaj tonski saobraćaj na najlepši način običan, kao
i sve ostale lepe stvari... Sumpner je očito uspeo da bude transporter nečega,
emocija, vibracija ili šta ti ja već znam čega, koje već postoje i samo ih je
uspravio na najlepši vidik onima kojima to u ovom ili nekom budućem trenutku
treba. Ambient, stargaze, power cosmic pop, šta god već...
post-ambient-metafizicki-rural-pop, možemo do beskraja, ali nebitno. Ovu ploču
treba tretirati kao da ju je snimila najveća zvezda, promovisati je jer i sama
kao da lebdi nekim skrajnutim putem ka zvezdama. Sumpner ju je završio
instrumentalom A Sketch For Maenport koji neodoljivo podseća na FYT sa prvog
This Mortal Coil albuma, nakon koje su 4ad all-star uzdanice isplakale FOND
AFFECTION. Napraviću namernu ličnu i reći da je to bila pronađena nežnost. A šta
će učitelj iz zabiti pronaći i uliti u nas, kao nešto što ćemo (nadam se, opet)
doživljavati kao ne baš previše udaljeno od emocionalne pobune, ostaje da
sačekamo u slatko-kiselim uzdasima.
Neko je jednom zapisao da je svojevremeno nekolicina momaka
sa Islanda pronašla ispod glečera nešto malo zakopanih 4AD ploča i da je tako
nastao Sigur Ros. Verovatno da to nije istina, ali kako onda definisati album
Šveđanina Tobisa Liljae? Po onome kako zvuči, naš je junak negde duboko u šumi,
gde sunce ulazi tek na malo više od nagoveštaja da naglasi teskobu i emotivnu
dilemu, našao drugi i treći album This Mortal Coil, ostavio ih da odstoje,
provetre od memle, možda i probao da ih zaboravi, ali na kraju ipak dopustio da
se probiju kroz njegovo kompozitorsko umeće. Sve to napokon usnimio, nafilovao
impresijama sa čestih selidbi na kojima se nakupio raznoraznih
muzičko/socijalnih uticaja i sveo, naposletku, po sopstvenom priznanju, sve na
tri teme: vreme, lični izbor i prolaznost. S obzirom na zvučnu podlogu, očito
da Tobias koristi teskobu da bi se preko svog tela i uma upravo oslobodio
iskrivljenog opažanja (revnosnim notiranjem ličnih pogrešnih izbora), uticaja
vremena na koje se i valjda može i valjda ne može uticati, i bremena
prolaznosti koja je uz bol očito jedina izvesnost u ovoj dolini suza. Nigde
patetičan, dosadan, već kao veoma zanimljiv zvučni skulptor i animator, čini da
se utisci o ovoj ploči svakim novim slušanjem umnožavaju i približavaju ONOM za
čime se poseže u pojedinim trenucima kada čovek misli da sam bez neke potpore
ne može da okaje, iskaje i na taj način barem, na momenat, potera od sebe neka
pitanja slična onima kojima je TL (za)okupiran. Produciran na prvi pogled na
ivici nelagode - slično kao neki tonik sirup koji navikavanjem u razblaživanju
jača imunitet i tako to - ubrzo će uz (ipak) potrebnu dozu strpljena prerasti u
jedan od omiljenih napitaka koji se može konzumirati i sa ugašenim i upaljenim
svetlima, bez opasnost za grebanje grla. Pošto je ploča, po slovu autora
konceptualna, nije slučajno da se numera Beginners Optimism nekako nalazi pri
kraju ploče i na nju nastavlja najsličnije gloomy/doomy elektro meditaciji,
skoro pa nemoj sagi o Gothenburgu i, napokon, logično finišira opservaciju sa
skoro dub repeticijom To Be Thought Of gde se slušalac nalazi pred dilemom na
koji način da iskoristi ovu ploču. Kao pomoćno sredstvo za izlaz iz ličnih
dilema i još jednom promisli sve i/ili okonča mozganje i osluhne ovo kao sjajni
muzicki komad... Šta Tobias misli, nije nam baš bitno. On je svoj deo posla
sjajno uradio...
Kada mi je decembra 2001. mejlom stigla tugaljiva poruka od
nemačkog prijatelja da je Florian Fricke izgubio bitku sa bolešću, primetio sam
da pristojnijih nekrologa ili barem kraćih vesti po muzičkoj internet štampi i
nije nešto bilo. Sramota ili ne, ali ovaj svet zaista funkcioniše po sistemu
koji je izrekao Jeremy Brett kao Sherlock Holmes u besmrtnom serijalu:
"Tako mnogo ljudi, a tako malo koristi!" Korporacijski imperativ za
suženje svesti kod konzumenata je, dakle, zaista dokazano uspešna rabota.
Fricke ne samo da je bio pionir - već sa ove distance i dokazani vizionar i
velikodušan apostol tišine - koji je eto, doživeo da bude slavljen i uzdisan na
serafimski nivo, kod možda najbeskompromisnije i emocionalnije struje u
današnjoj, pa hajde da stisnem zube i kažem pop(ularnoj) rok muzici, ali ipak nedovoljno
atraktivan za neki veći temat. Valjalo bi onda mnogo toga objasniti, a nema tu
neke volje koja trpa pare za transfer u "japi stardom" ili
iracionalnih "kliktaja" koji hrane sujetu u intelektualnih
"mizerablista". Činjenica da je u poslednjim godinama života nudio
materijal koji je imao možda i (po)veće populističke koncentrate, ne utiče na
unikatnost ovoga čoveka. Nije on bio nikakav laskavi kaćiper, vec borac protiv
samsare. Uostalom, ko bi smeo da stavi ruku u vatru za Bowieja i njegov opus
posle Lodgera (i šta ti ja još znam kako je to hronološki išlo). Već nekoliko
godina uporno ponavljam sebi i prijateljima sa kojima delim vreme, teoriju da
je kraut rok alfa i omega današnje "alternativne" muzike, mnogo više
nego recimo hajp koji su XY ili MX iz raspojasanih 60-ih doživeli sredinom
80-ih, pa početkom 90-ih, kada je svaki rok glazbenik preko eksponata 1,
eksponata 36, pa do konzumenata crnog indie jeansa kao ličnu kartu poturao taj
ili onaj album, ne znajući ni šta na njima ima. Hipokrizija i "resavštvo"
kao modus operandi i svojevrsni ID napisan na nematernjem. Naravno, to nikako
nije krivica XY i ostalih, ali jeste ogledalo i inercija sveta. Niko se baš u
svrhu promocije, sem zaluđenika kao što je Julian Cope, ni ne osvrće na
činjenicu da gomila sastava naziva svoje numere po ovom nemačkom sastavu
(Tarantel, Dead Can Dance...), da se drugi kunu u njih (Bardo Pond, Shalabi
Effect, Cul De Sac...) a da su filigranski GY!BE upravo i izgradili celokupnu
karijeru na cresscendosima koje su Fricke i ekipa promovisali na svojim
pločama. No, zna se da svet na plećima čuvaju ljudi kojima do neke veće
raspoznatljivost nije ni stalo. I tako i treba da bude. Uostalom po tibetanskom
budizmu (a Tibet i jeste bio jedna od glavnih inspiracija Frickeu) reč BONO označava
skup štetnih uticaja. A Vox takvih BONO-a kroti svet. Da l' će se taj izraz u
opskurnijem obliku ikada "internacionalizovati" kao mnoge krize u
svetu (ova doduše ne proliva krv, ali mentalno isisava snagu iz mnogih
naraštaja) zaista ne znam, ali svako može iz sebe iskoračiti u prvi korak.
Lična utopija je, po stoti put kažem, najubojitije oružje.
Florian Fricke je svoju izabranu životnu filozofiju najblizu
motu "biti tih i biti usamljen" u muzici sa za mnoge ljude krajnje
skrajnutoj strani sveta (Nepal, Tibet, India... i još mnogo motiva) potopio u
savršenu miksturu prog, space, elektro roka, i bez trunke nadmenosti i
opterećivanja nije nudio duboki čemer kao jedan od oivičenih puteva, ni pobedu
ni trijumf ni zabludu. Muzika benda je pre svega introspektivna, ali
inspirativna. I imala je u isto vreme neku neverovatnu prodornost, jasnoću
proplanka u noći punoj meseca - ako želite da shvatite šta pokušavam da kažem.
Nije bilo slučajno što je jedan genije našao drugog, ili
obratno. Dodirom ko zna čega, dotakli su se Werner Herzog (čovek sa isto tako
jakom i beskompromisnom vizijom) i junak ovoga teksta. Sarađivali su na
realizaciji nekoliko filmova kao što su Fitzcarraldo, Tajna Kaspara Hauzera,
Agguire, Srce Od Stakla... Sećam se da sam kao (malo podomakli) klinac gledao u
bioskopu Nosferatu i da mi nije bilo svejedno, a filmove strave i užasa iliti
horore ne volim baš. Tada nisam još ni shvatao, da to nije film strave i užasa
i horora, već jedan lični pogled na stanje čoveka u ovome svetu, gde se
događaji odvijaju bez nekog jasnijeg razloga. Nužna bude samo reakcija. Muzika
je bila hipnotička, a moj pokojni drug je, iz ne nekog jasnog razloga, dobio
ovaj vinil. slušali smo ga, gotovo kao iz lavirinta, uvek u večernjim i
sumračnim satima. Drug više nije živ, i deo njega se vraća kroz ovu mantru.
Nedavno sam sebi u mrvi slobodnog vremena priuštio mali
maraton Herzogovih filmova i zaista bio nanovo ushićen majstorstvom i Herzoga i
Frickea. Muzika je sjajno srasla ovom filmu (ovim filmovima), iako je dovoljno
jaka i sama za sebe. Uostalom, ovo i nije klasični soundtrack pošto se dosta
minuta i ne nalazi u filmu za razliku od nekih klasičnijih tema (Wagner na
primer). Album otvara tema Mantra i nagoveštava hipnotiku kao osnovnu motoriku
ovoga remek dela. Kompletno neopterećen i ne(pre)okupiran detaljima, ali
lociran u mestu gde se mnogo stvari susreću, istovremeno i ovozemaljska i
nezamaljska je ovo tvorevina kod koje se ni za sve ove skoro tri decenija nije
mahovina nakupila. Sad, da li biti pametan i reći da se drones (ali u kakvom
obliku - onom iskonsko ogoljenom) nalaze kao osnov pored ostalog krauta i na
ovom delu, i to nekoliko decenija pre njegovog terminološkog otkrića. Svakako,
vratimo se na početak teksta i nemušto reagovanje štampe. Fricke je bio pionir,
ali za njega, kao i recimo, za Joe Meeka, mnogi, a ne samo novostasali klinci
ni ne znaju. Smrt Kurta Cobaina, prve i jedine žrtve ratnih profitera
alternative na kant ugurane u mainstrem, skoro je pa i guslarski opevanai iz
tog razloga ovaj album treba svakako promovisati i širiti gde god se može. Uostalom
jedna, pa skoro meditacije se ovde zove - Through Pains To Heaven. Ili što bi
naši ljudi rekli - preko ruža do trnja. Umesto da Vam kažem: nađite svoju
sopstvenu Kalkutu reći ću: nađite sopstvenu Ružu i raskrvarite se na njen trn.
Posezanjem za ovakvim albumima činite svojevrsnu mentalnu neposlušnost, ne po
svaku cenu, već u iskopavanju sakrivene lepote. Na svu sreću, samsarini
eklektički ratnici su je samo jako dobro sakrili, ali nemaju aparaturu da je
iseku i još dublje zatrpaju.
"Dakle Watsone kako glasi medicinski termin za
opsesiju. Nameravam da provedem neko vreme unutar četiri zida sopstvenog
srca... Mnogo se puteva račva iz njega, a moram pronaći onaj najbolji srednji
put, mada znam da ishodište je jedno... "
Zarad znanja i ravnanja treba znati da je Sawako rasprodala
ceo tiraž albuma Madorami iz 2007. (etiketa Anticipate) i to je činjenica kojom
se redak savremeni muzičar hvali, nevezano od zavodljivosti profila i
intenziteta snage kojom se predstavlja. Danas, kada je sve klik daleko i od
silnih je skipova nemoguće urazumiti sebe za kontinuitet umetničke celine,
impresivno je da je omalena Japanka u Sjedinjenim državama dodatno motivisala
ljude da ulože napor kupovine kad se zna da ovakvi materijali sa opskurnijih
etiketa nisu baš laki za lociranje.
Lepo kao uvod, ali šta Sawako sve konkretno radi i ko je
ona? Video artist, muzičar, software dizajner, etc, etc, a čini se, kako joj se
životni kalendar deblja, da se i knjiga utisaka i interesovanja u njoj dobrano
nagojila i tera je da radi još mnogo toga svačega što ugleda ili za to čuje.
Ono nama najvažnije, radi ultra-kvalitetnu muziku koja je duboko intimna, u
isto vreme i životna i ako se čovek baš opusti nije daleko pomisao apstraktne pop-glazbe
unutar elektroničkih senzacija. Najnoviji Sawako korespodent se zove Bitter
Sweet i ovde kao i ranije ova dama koristi laptop kao i mnogi drugi, koristi i
field recordings kao i mnogi drugi i sastojci su na prvi pogled od istog
materijala kao i na mnogim drugim pločama, ali za razliku od mnogih nečijih
nabudženih, neprijatnih i osrednjih zaključaka, sve ovo puni krv toplije i
organskije. Dal' sebe smatra tumačem sveta ili jednostavno notarkom utisaka
koji se u određenom trenutku ne plaše da postanu pesme, nije ni bitno. Njena
posvećenost je odlika ljudi koji vladaju sopstvenim svetom, kreiranim unutar
ovog inverznog sveta i imamo sreće što je voljna da tu posvećenost deli sa
nepoznatima.
Neki bi bez odlaganja rekli da je ovo karneval mogadonskih
emocija, neki da se ovim mogu osamiti i koristiti opservacije kao pomoćno
sredstvo za samozaborav, i/ili iskušenje za hvatanje lične metafizike.
Svejedno, ljudima koji zavole Sawako, njena muzika može doneti svakojake
spoznaje.
Vino kaže kreni, a ja ću te (već) stići! Ovo mi najsočnije
progovara o radu For Against i ovo mi glasno odzvanja od kada sam u mahu s pola
tuceta puta ušnim kanalima darovao (ove 2008 g. realizovan) album Shade Side
Sunny Side (a sniman 2006. i 2007.), benda koji ce sledeće godine proslaviti
prvu četvrt veka delanja i koji je kao vino bolji kroz sve te godine.Svedočenje
i očevid post punk/a i new wave/a ispod njihovog vokalno-instrumentalnog amrela
su mnogo bolji od onoga sto moderne tandrkave konzole (koje se navodno bave
revitalizacijom i promovisanjem tog doba) pofajtane narcističkim samomučenjem
prodaju lenjoj deci. A sve to vreme For Against utisci samo pristižu i
pristižu. Shade Side Sunny Side je onaj dobri duh/virus koji bi svako sa dobrim
ukusom, a teži radu (preko konzumacije muzike) na sebi, trebao da ima
downloadovan u svoj mentalni HD. Vrli miks emocionalnih melodija sa rešenjima
koje su onomad moćno iznosili Factory bendovi (ovde je i obrada SECTION 25 -
Friendly Fires, koja zvuči kao tribute JD) pa neki manje spominjani 4AD bendovi
(rani Modern English, rani Pale Saints), pa do sjajnog (ko)mešanja Gang of Four (muskularnosti) + R.E.M (melodije) i gitarskog popa koji se razvijao od još
uvek dobro sakrivenih The Chameleons pa nadalje...
Moguće je da album nema onu instantnost koji bi privukao još
(šarenije) publike, ali najprva rečenica govori o pravdi za ovaj album. Mene
lično rad ovog trija (ne po muzičkim rešenjima, mada ima i tu nečega) podseća
na onaj kamen što kod nas ObojeniProgram gura uzbrdo nekoliko godinica više od
For Against,a to je elastična beskompromisnost, uvek iskorak van mode, ali
nekako locirana da je istovremeno i dva koraka ispred mnogih koji ljube
uniformisanost. To bi nesumnjivo bilo nemoguće bez onog sto najjače prodire u
meso zainteresovanih, a to je oštra & vanvremenska muzika.
Već ste čuli sto puta za yin/yan-dobro/zlo-tamu/svetlo, ali
potrudite se da čujete šta o sunčanoj i senovitoj strani imaju da kažu ovi
ljudi iz Nebraske. Melodije ce vas hvatati onda i kad zaboravite na njih.
Ne mogu da se setim albuma koji sam duže iščekivao, toliko
da sam se zabrinuo: nisu li moja očekivanja prevazišla racionalnu dimenziju.
Prošli album Fleischmanna "Welcome Tourist" dugo mi je bio verni
pratilac i čitavu jednu godinu ovaj disk sam uvek imao u rancu. Nešto pre toga,
to mesto je zauzimao Four Tet ("Rounds"). Upravo mi je uparivanje ova
dva diska pružilo mnogo lepih trenutaka. Sad, već predimenzionirana očekivanja
uzdrmana su prošlogodišnjim Four Tet albumom, kojem se čak ni imena ne sećam, a
koji je po principu "carevo novo odelo" bio materijal ubačen na
shuffle mode i kao takav upakovan u artwork. Hvala nebesima i uz svo dužno
poštovanje Four Tet - Bernd Fleischmann je čovek koji ispunjava obećanja koja
je ispisao na prošlom albumu. A on je bio elegantno uzbudljiv, tako da je
razmena elektronske pošte anticipirala "Welcome Tourist" na ono što
bi Mogwai mogli - sa sve većim uplivom elektronike - da postanu, a pritajeno se
nadali da će Fleischmann nastaviti istim kursom. (I nismo pogrešili - neki
segmenti na novom 'Gwai albumu baš tako i zvuče.)
Da, "The Humbucking Coil". Sad ne želim da brojim
šta, gde i kako, ali, po meni, ovo je prvi sjajan album u novoj godini. Već sam
početak albuma i "Broken Monitor" mi je izazvao smešak i odmah sam
shvatio da očekivanja nisu izneverena. Tamo gde svakim novim albumom Mogwai
otvaraju teme o tome koji je vosak za uši najbolji za očuvanje sluha (ha!),
Fleischmann gura svoju viziju i obara s nogu. Čak i kada u drugoj pesmi
"Gain" svojim narativno polusediranim glasom i uz pratnju gitare
otvara nove teme o kombinatorici u elektronskoj muzici. Da skratimo priču,
ostatak albuma samo dodaje priloge toj tvrdnji. Pojavljivanje ove ploče u ovo
vreme ekvivalent je cvetanju ljubičice na đubrištu usred zime i dokaz da se
uvek moze naći - motiv. Jedini način na koji se može uzvratiti je potpuna
pažnja pri slušanju ove ploče.
Svako želi topao kućni ambijent, samo, šta (u)raditi kad
etablirane strukture kao smernost/nužnost (!?) na pragu leden(ij)e zime
sugerišu unapređenje kreacije i snalaženja po tom topiku? Manje razmaženi će se
snaći i sa muzikom, tako da se topao (warm) ambi(j)ent može opraviti i kućnim
slušanjem (home listening). Skoro kao preporuka sa bloga.
Darom da unutrašnje slike pretvori u vrlu i toplu muziku,
EnglezChristopher Hipgrave je jedan od poželjnijih za takva snalaženja.
Hipgrave, ne svima znan i ne naširoko poznat, ali već dovoljno pedigriran
(objavljivao za etikete Under The Spire i Home Normal), na svom trećem solo
albumu "Slow, With Pages Of Fluttering Interference" tvori
ambijentalnu muziku, pogodnu za (u)greja(va)nje, sa-skoro-očitim pucketanjem na
kraju. Album je podeljen na tri dela, sa ukupno 17 naslova, što nije
najbitnije, jer se ovde ništa nije otkidalo, te dugo odjekuje kao celina i kada
istekne poslednji zapis. Na najboljim mestima Hipgrave dodiruje onu nesputanu
protočnost kakvu propoveda William Basinski; znači, magija u najavi za onoga ko
ima vreme da se u nju potopi...
Naravno, "Slow, With Pages Of Fluttering
Interference" funkcioniše u svim pogodnim mizanscenima. Napomena:
proveravati što je više moguće.
Teenage Fanclub (TFC), igrom slučaja, pratim od samih
početaka, tj. od nastanka benda. Eksplozija britanskih bendova početkom 90-tih
je skoro svake nedelje donosila nove favorite sa nasleđem dinamičnog popa,
sanjarskih melodija i post-punk nasleđa. TFC je delovao delimično anahrono,
oslanjajući se, ali kao škotski bend, ne na nasleđe škotskih melodičnih bendova
iz 80-tih, već na legat recentnih američkih bendova, kao što su Dinosaur Jr i
pre svega, Big Star, jedan od najdragocenijih američkih bendova ikad (uvek sam
TFC doživljavao kao jedan veliki tribute Big Star), te sam paralelno slušao
ploče oba benda u kontinuitetu. Treba takođe spomenuti i Posies (ne samo zbog
opsednutosti grupom Big Star) već zbog činjenice da su Big Star (pre)uzimali
članove benda Posies za reaktiviranje, a još važnije što se sve otvorenije
šuška da će i TFC i Posies gostovati i u našoj zemlji. Nadam se da će i ovaj
mali napor doprineti slaganju "tamo negde" kockica. Nikad se ne zna.
Uvek se na neki distorziran način pozitivna ulaganja na kraju isplate.
Iako sam mnogo voleo neke albume TFC, nikad ih nisam slušao
kompletne. Razbijao sam ih na komadiće, pravio sasvim lične kompilacije i sve
je to sjajno delovalo. Singlovi su bili sjajni. Kada se pojavio Man Made, bio
sam prilično skeptičan iz jednostavnog razloga što nisam imao nikakvih
informacija o albumu. Ko još prati rad benda koji je neaktivan 5 godina? A
toliko se toga uzbudljivog dešavalo! Iznenađenje je time bilo još veće, kada su
mi sobu ispunili zvuci uvodne melodije ("It's All In My Mind", kako
je to simbolično?), svežina koju su oni uneli, bila je veća od bilo kog
b(r)enda čija se reklama vrtela na svim televizijama, a zatim su tonovi počeli
lagano da klize i da se smeštaju u prostor koje raspoznajem kao svoj. Bendovi,
kao što su TFC, nisu kadri da mnogo toga menjaju u svom pristupu muzici, ali su
ipak spremni na određene "ustupke". Kompromis koji su napravili sa
sobom rezultirao je briljantnim albumom Man Made! Za producenta su angažovali
legendarnog John McEntire (Tortoise), koji je poznat po produkciji vanserijskih
Stereolaba, a meni je lično još draži zbog saradnje sa brilijantnim norveškim
Salvatore, koji su imali fenomenalan nastup u okviru Refract festivala u
Beogradu, dan nakon nastupa Jon Spencera (što naravno niko nije zapazio!).
Upravo je McEntire primenio neke produkcijske zahvate, koje je patentirao sa
Stereolab i to ovom albumu donosi upravo preko potreban, ne veliki, ali ipak
vidljiv iskorak. Samog McEntire promoviše u maltene ravnopravnog člana benda. Ceo
album klizi, uzori su i dalje, pored Big Star, brojni (Byrds, MBV, Love...),
te zaista deluje kao kvalitetan album i sam sebe promoviše u jedan od najboljih
ove godine. Mada su TFC snimili mnogo bolje albume, ovaj sam svrstao u grupu
onih koji su mi veoma dragi i nemam nameru da ga cepkam - nosim ga svuda
naokolo po gradu i slušam ga od početka do kraja u svim prilikama. Idealan je
za buđenje, savršen za popodnevnu krađu vremena i retko dobar drug za noćnu
setu. Napravio sam kompromis sa ovom pločom koji glasi: neću zapamtiti nijedan
naziv pesme, ali cu uživati da ih slušam. Opojne i ultrazavodljive melodije
lebde u rasponu od fuziranih gitara, pa sve do akustičnih aranžmana, a TFC
beskompromisno ne štede na njima. Rekao bih, drugi bi od nekoliko njihovih ideja
napravili i razvlačili karijeru.
