Sigur Ros su uvek bili utočište. I u bolne dane i one
suprotne njima. Njihova muzika kreće od korenja pa sve do olistalih ili
ogoleleih grana. Nekad jedna ista pesma pokriva oba pogleda, zavisi od mnogo čega.
Sedim, ležim ili hodam i slušam ATTA I mislim se kako je već
proletelo deset godina od zadnje SR ponude I prosto ne verujem, kao da sam juče
držao taj disk u ruci. U medjuvremenu se mnogo toga desilo. Kvartet je postao
trio, I na kraju (p)ostao samo dvojac, više kao podsetnik nego realan bend. Ali
sada se situacija skoro (pre)okrenula. Klavijaturista i multiinstrumentalista
Kjartan Sveinson se vratio I zaista se to oseti. Na već postojecu matricu benda
, koju već svi znamo kakva je, samo je naneo još jedan sloj iskustva koje je pokupio
usput. Neko je u nekom komentaru rekao da ga ovo tera da uzvikne “Muzika Sfera”
I nije daleko od toga. Zato jer se album kreće prema svetlu, tako potrebnom I
pojedincu i društvu i vremenu u koje trenutno živimo. Album je bez bubnjeva, orkestriran I
dopunjen učešćem London Contemporary Orchestra i islandskim BRASSGAT I bali, i prosto začudjuje kompaktnost i ujednačenost glede činjenice da je sniman u
raznim studijima I raznim terminima. Jezik je i dalje hopelandic i islandski ,
svejedno je, a sve i dalje zvuči kao slow motion špacirung preko Mosta Uzdaha.
A nesto razmišljam, to smo uvek i očekivali od ovih momaka.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.