Za one koji su spremni da se voze i voze i odgovore božićnom izazovu od 164
pesama/naslova, nekoliko orijentira za manevre po (uglavnom) elektroničkim
serpentinama. Od zagrejavanja field recordingsom, preko dark ambijenta,
dronova, hars elektronike, industrijala, neslušljive i neprijateljske buke,
ljubavi za Vangelisa , Tangerine Dream & Klausa Schulzea, old skul
ambijenata do kočenja božićnom mantrom koju su priredili ljudi iz(a) norveške
Petroglyph Music etikete - Rune Martinsen i Øystein Jørgensen,
svako može u resetovanom startu da izabere sopstvenu rutu i naravno
sopstveni Motel Predejane.
Audio Kompanjon koji mi je
(po)služio za još podsticajnije i nestrpljivije iščitavanje knjige "Storm Static Sleep – A Pathway
Through Post Rock" autora Jacka
Chutera. Izbor prati poglavlja – hronologiju naravno ne, uz napomenu da sam
finalna poglavlja, u kojima se obradjuje "post-metal scena/pristup"
sa razlogom, bez opiranja i sa zadovoljstvom ignorisao. Žanr, ako ga je
eksplicite ikad bilo je takvim pristupom najblaže rečeno okupiran, a ono što je
od njega ostalo (opštepoznati obrazac) se kao leš razvlači i mrcvari, ali nije
li tako sa svakim žanrom koji iza ledja (i niže) ima pokušaj(e) mitologizacije!
Što se tiče knjige, ništa bolje nego da citiram vrlog prijatelja i
dobročinitelja Darija S. iz
Bavarije, ultra-verziranog za literaturu povezanu sa pop kulturom, a on kaže – "Moglo
bi se polemisati o knjizi, ali mislim da nije moglo bolje. Koliko znam, i nema
naslova na tu temu".
TALK
TALK. Ascension Day ( Laughing Stock , 1991 )
MARK
HOLLIS. Watershed( Mark Hollis, 1998 )
O.RANG.Jalap
( Fields and Waves, 1996 )
SLINT.Breadcrumb
Trail ( Spiderland, 1991 )
THE FOR
CARNATION. Emp. Man’s Blues ( Touch and Go, 2000 )
GASTR DEL
SOL. Each Dream Is An Example ( Camoufleur, 1998 )
RACHEL’S. 4 Or 5
Trees ( Systems/Layers 2003 )
RODAN. Bible
Silver Corner ( Rusty, 1994 )
JUNE OF
44. Have A Safe Trip, Dear ( Engine Takes To The Water,
1995 )
BARK
PSYCHOSIS. All Different Things ( All Different Things, 1990 )
MAIN.Flametracer( Hydra Calm, 1992 )
DISCO
INFERNO. D.I.Go Pop ( D.I.Go Pop, 1994 )
INSIDES. Walking
In Straight Lines ( Euphoria, 1993 )
PIANO
MAGIC. Hallowen Boat ( A Trick Of The Sea, 1998 )
PRAM. In
Dreams You Too Can Fly ( The Stars Are So Big, The Earths Is So
Small...Stay As You Are, 1993 )
TORTOISE.Djed
( Millions Now Living Will Die, 1996 )
LABRADFORD & THE STARS OF THE LID. Texas
( The Kahanek Incident - Volume 3, 1997 )
TRANS
AM. Am Rhein ( Futireworld, 1999 )
MOGWAI.My
Father, My King ( My Father, My King, 2001 )
DO MAKE SAY
THINK. When Day Chokes The Night ( Goodbye Enemy Airship The Landlord Is Dead,
2000 )
GODSPEED YOU!BLACK
EMPORER.Moya ( Slow Riot For New Zero Kanda, 1999 )
FLY PAN AM.Nice
Est Un Feu ! ( Fly Pan Am, 1999 )
MONO. The
Flames Beyond Cold Mountain ( You Are There, 2006 )
EXPLOSIONS IN THE
SKY. First Breath After Coma ( The Earth Is Not A Cold Death
Place, 2003 )
Pre
nešto dana, kada je Momus objavio
novi album Glyptothek (American
Patchwork)Bowie, David , je
darovao svetu pesmu Blackstar. I ne samo
pesmu , nego i spot. Tak(v)o izazovno - invazivno-ekspanzivno ponašanje u
ovo dockan doba godine nije zateklo Momusa da se ne usredsredi samo na
aktivnosti oko novog naslova, već je uz šekspirovsku “biti spreman to je sve!”
u okretu izneo verziju ne samo pesme, nego i spota. Pošto je na
zgražavanje svih kojima je Bowie nešto više od imaginarnog testa opšte kulture,
svaka budala koja je nekad virtuelno stisla dugme na winampu smatrala da mora
da duboko&javno analizira novog Bowieja kao da ih je on lično pokrstio ili
raščinio, pa njime mažu sopstvenu gubavost ili pridikuju i kunu, ja ću samo da
odmrmljam da mi je Momus
atraktivniji, konkretniji, adekvatniji = dobrodošliji u Bowiejevoj tvorevini od
originalnog autora. Ništa loše o Bowieju, cijenim da je ovo
(od)radio iz altruističkih razloga, pun dobre volje & artističkih lepota
prema voljenoj publici, ali Bowie je Bowie i vreme najbolje pomaže da se
potvrdimo ili ispravimo. Mnogo važnije je što me sve ponukalo da se posle par
nedelja pauze vratim trijumfalnom Momusovom albumu Turpsycore(American
Patchwork) sa početka godine, za koga bih glasao kao za jedan od
albuma godine, da to u suvremenoj konstelaciji diskografsko fašistoidnog
liberalizma i globalnog lobotomnog mnjenja ima smisla. Na tom trostrukom CD izdanju, Disk Br. 2 (nazvan Dybbuk) je celina sa obradama Bowiejevih pesama iz raznih prtljaga
njegove karijere. U odnosu na Bowiejevu produkciju, bila ona svedena ili
pojačana, Momus radi skoro asketske verzije, sto jeste (ne)očekivana blagost,
jerbo mi neke verzije zvuče onako kako bih sa naknadnom pameću voleo da su
originali zvučali.
Disk Br. 3 je prozvan Harvard & sadrži obrade drugog
najomiljenijeg Momusovog autora, Howarda
Devota (Buzzcocks, Magazine, Luxuria) i tu je ovaj Škot malko bliži originalnim izvedbama,
nego na Bowiejevom disku. Ako bih morao da se odlučcim koga bih voleo da
upoznam od ove trojice, nesumnjivo bi to bio Devoto. Čovek koji je za mene sa
svojim bendom od prvoboraca brit punka uz Wire,
TheFall i Bansheese obeležio formiranje post-punk
estetike i shvatanja, je poznat po artizmu, bibliotekarskoj načitanosti i
zavodljivoj nervozi, i svojim je činjenjem i pojavom naterao Paula Morleya da ga onomad u herojskim
danima nazove najvažnijim živim čovekom. Traženje značenja i značaja
Momusovog sveta kroz Devotove svetove jeste nešto što obećava i ispunjava
perverziju, ali sve je na kraju u punom uhu slušaoca. Očito je da Momus Devota
doživljava slobodnije i bliže nego Bowieja, više deluje u ulozi saborca i
kolaboranta, što ima svoju logiku. Moram da priznam da disk Harvard uvek i opet
otkrivam, mada sam ga čuo nebrojeno puta i uživam u tome što me zbog
instrumentarijuma iskušava kao delimično umišljen – ili bih ja vole da je -
tribjut Daveu Formuli i Barryju Adamsonu.
Na
kraju, mada je moglo i najprvo je Momusov originalni materikal ; Disk Br. 1 – Turpsy koji je ništa
manje od vrtoglavog. Dok Bowiejeva i Devotova agenda imaju fusnotu predznanja i
prepoznatljivosti, originalna materija – mada se očituje Bowiejev uticaj - je novitet
koji (se) ne umara. Nema nagomilavanje svega & svačega (a ima
zamešateljstva žanrova), nema glamurozne, već najadekvatnije produkcije,
Momus iz kiptećeg mozga razvija i rikošetira ideje, u meri “srednjeg
puta” koji je možebiti i uticao na Momusa koji inače živi u Japanu. Možda
deluje nesuvislo reći za trostruki album da ima meru & konstantnost, ali
tako jeste. I dok Turpsycore odlazi u fejd-aut uz završetak mog pedaliranja po
pančevačkoj večernjoj prirodno-industrijskoj magli i naočitim blatom (Back to Nature kako bi rekli odskoro I
Momus i/li Devoto) razmišljam koliko i na koji način su danas ovakva tri autora
zaista potrebna svetu na način da oblikuju živote!? Pojedincima koji lične
utopije uspevaju da održe i odbrane barem malo neukaljane jesu (i to jedina
opcija sa dobrim zalogom za budućnost) , a onda je po teoriji da je sve uvek i
svuda povezano, sve i moguće.
