Možebiti da je odlazak Cocteau Twins sa 4AD etikete
(ranih devedesetih) naterao Ivo Watts-Rusela
da spakuje duo Swallow uz pratnju Johna Fryera u Edinburgh,
u Palladium studio, posle i u čuveni londonski Blackwing,
ne bi li imao u ponudi nešto nalik najvećim zvezdama, koje je
zacelo zapustio ošamućen bostonskim virusom. Ne ide to tako, Cocteau
Twins su zahvatanje obema rukama vode od koje se rumeni sa
retkih izvora. Swallow album Blow (4 AD
1992) je bio sirupast produkt za konzumiranje u gostima, u komforu
čaša iz kojih se pazi da se ništa ne prospe I dalekobilo ukalja.
Posle svih godina, izjave i beleške otkrivaju da nijedna strana nije bila
zadovoljna konzumacijom dogovorenog braka. I dalje čuvam original, mogu i
da kažem da mi se dopada i umem da ga vrtim u nekakvom kontinuitetu.
Jutarnja doza izbora mi je naravno kakao, ali se ponekada (pripisujem to
iracionalnom na koje nisam imun) uželim kafe, doduše sa cimetom,
popustim i kao uživam. Posle nekoliko dana se probudim i turnem (onako
kako organizam traži) kakao. Tako izgleda i moje kampanjsko Swallow slušanje.
Never Really Been Into It , prvi pravi Ashrae
Fax album za Mexican Summer etiketu (Static Crash je
bio reizdanje) po zvuku podseća na Cocteau Twins, a po
nečemu i na Swallow. Ashrae Fax (još
jedan duo, ovaj put američki) su logično dve decenije u prednosti
nad Swallow. Ako su Britanci u studiju pod
pritiskom i jačim svetlom neplanirano senčili nacrtane oblike.
Amerikanci su pesme natenane pravili, neki kažu još
od sredine devedesetih. Progutane, pa ispljunute, otpadali su slojevi ko zna
kako i kad.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.