Sve
su prilike da su mi do pre neki dan The Limiñanas bili prilično nepoznati.
Verovatno sam se zato posle par pesama zapitao – zašto nemaju makar hiljaditi
deo popularnosti koje imaju White
Stripes? A par (kompletnih) preslušavanja kasnije sam na tome
bio više nego zahvalan. Njihove pesme se neće urlati kao tupasti samoglasnik u
pijanim raspoloženjima na kapitalističko-realističkim panadjurima kao onaj pod
šatrama Oktoberfesta i na tribinama zatečenim improvizovanim huliganima.
Ali, ako apstrahujemo beskrupuloznu ujedinjenu propagandu snaga muzičke kritike
i muzičke produkcije, stvar je klinički kristalno jasna!
The Limiñanas mišljenje je
po formi uredno. Orijentisani su u svim pravcima. Pažnja usmerena na sadržaje
od značaja. Pamćenje za starije i nove (muzičke) dogadjaje nekompromitovano. Uz
to, pažljivim izborom uticaja i inkorporiranjem istih u realizaciju, ovaj
francuski bračni par je ispoljio adekvatnu i nadahnutu saradljivost (slušanost)
sa odabranom publikom.
Najzad, najlakše je reći da ovaj duo u sebi sadrži mnogo
toga što bi bez problema privuklo fanove bili to mamci poput Sergea Gainsbourga ili Benjamina Schoosa,
možebiti redom b(r)endovi od Velvet Underground, Suicide,
preko Spacemen 3 do Fuzztones…
(nek svako ponešto doda). Plus što to mogu obradama da zaintrigiraju i
fanove Beach
Boys (I Know There’s Answer), The Troggs (Tu es a moi) i/li Jaya Reatarda (An Ugly Death). No, zbirno je
to sve samo nekoliko zaustavnih mesta na šarmantnom i na momente vrtoglavom
putu estetike koji su zacrtali. I pored sve razudjenosti (ovo je
kompilacija singlica I rariteta) poseban kvalitet je da sve zvuči homogeno i
bez ikakvog propadanja u ritmu i dinamici. I zato ih biram, djuture sa ostalim
im izdanjima, kao dogrevanje za nastupajuću zimu.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.