U jednoj zen knjizi stoji da se "ne govori samo jezikom" (Sogen), a slusajući muziku, možda i previše decenija, pitam se da l' se uopšte bilo šta i razume jezikom. Šta je to što (o)boji svakodnevni život? Reči ili njihova boja, ritmika ili šta već? U svom tom razmišljanju, život ponekad samo i prođe. Na svu sreću, iznad naših života kao da postoji nešto što se krajnje pojednostavljeno naziva "zeitgeist" i zaista verujem da on važi za određene ljude u određenom vremenu. Tako je moguće da postoji i više "cajtgajstova" (što bi posprdno rekao jedan moj prijatelj), ili jednostavno neka energija koja se saborno iskazuje i puni rezervoare koji iracionalno već načete motore aktiviraju ne samo sa 100 odsto kapaciteta, već i više. Što bi rekao Sherlock Holmes - istina ili izuzetno živopisna i uzbudljiva izmišljotina? Dobitak u oba slučaja, bez dedukcije ili kako se to već naziva kod učenih ljudi.
Jedan od znakova je, sasvim razumljivo, pojava diska Branke Parlić u izdanju B92, koji je ovim potezom zaslužio ono, što se kolokvijalno naziva "izdavački poduhvat godine" - no, o tome malo kasnije, ako se setim. Ime Branke Parlić je upravo ono koje po svojoj delatnosti, angažovanosti i kosmici pripada, na svačiju sreću, celome svetu, i treba da nam kao retko šta služi za hvalu. Zaista je šteta što mnogo ljudi mlađe, srednje ili starije generacije tako malo zna o njoj, ali ohrabrujući su izgledi da će ovo izdanje nešto ispraviti i barem delimično postaviti sitnice na svoje mesto. Njena biografija je izuzetno bogata i zahteva poseban tekst, ali na ovom mestu treba pomenuti da je prva kod nas imala snimljenu Satiejevu muziku (Inities iz 1988. godine na vinilu, reizdanje na CD u izdanju Radija 021 1999. godine, sa bonus materijalom pod nazivom Inities '88 - Inities '99), uz gomilu "promoterskih" akcija (poslednja na ovogodisnjem EXIT-u, tzv. Satiejev maraton) i čuvenih "usmeravanja" - kao na već legendarnom albumu Rex Illusivija "Dissillusioned!". Ostali podaci se mogu naći uz malo truda, uostalom, tako se lakše i zapamti. Elem, iskoristite svoje pretraživače, ima toga za početak više nego dovoljno na web prostoru.
Ovoga puta Branka Parlić je rešila da na trenutak ostavi Satieja po strani i zapiše svoje viđenje još jednog velikana - Philipa Glassa. Pouzdano znam da je veliki broj ljudi upoznat sa njegovim radom, ako ništa drugo "Koyaanisqatsi" je bio jako, jako popularan u video klubovima svojevremeno i bio preteča nečega što je nakon njega postalo još popularnije, a zove se "Baraka". Tek da se zna. Čak je i visokocenjeni Steve Roach vizualizovao svoje ambijente po uzoru na taj film. Uz to, kao preporuka mnogima koji serioznu muziku ne doživljavaju baš za ozbiljno (a mora se krenuti i manjim ili kraćim ili krotkijim korakom) jeste da je Glass radio i svoje verzije Davida Bowieja i Briana Enoa, muziku za filmove, dok je njegov originalni rad - pravi čardak na nebu ni na zemlji. Ko ga otvori, kajaće se... i tako dalje, kako već narod kaže. Uostalom, ko kupi disk, može i sam da pročita mnogo više. Odvajati jednu od druge sfere Glassovog rada bilo bi za ovo kratko pisanije uvredljivo i neozbiljno.
Sve vreme dok sam stavljao disk u ležiste plejera razmišljao sam o tajmingu ovog izdanja. Početak je leta, ljudi vole vedre tonove od kojih očekuju katapultiranje na lakše stvari, sunce, leto... i šta sad ja znam. Evo problema... usred leta... da ih nešto asocira na ono što visi iznad njih? Šta to znači, da će se zimi slušati nešto turobno što će još više oneraspoložiti dragoga slušaoca. Nije mi to baš najjasnije, no... Ono što hoću da kažem je da su mi sticajem okolnosti omiljene letnje ploče poslednjih leta (ne mogu nikako da kazem disk - ploča mi ima nekako jači integritet) bile upravo instrumentalne elektronske ploče koje su me osvežavale svojom relaksiranom ozbiljnošću, kao recimo Four Tet - Rounds ili Bernd Fleischmann ili poslednji ISAN upravo sada. Metamorfoze su već zauzele mesto ovogodišnjeg letnjeg favorita, ne samo zato što opčinjavaju i izvedbom i muzikom, već što same govore hiljadu priča, svaki put kada se udenu u ono što reprodukuje zvuk. Dok sunce prži i isijava beton, podiže vodu i svako telo podstiče na metamorfozu, ova ploča to isto radi na nekom drugom meta i svakom drugom nivou. Mentalno opija i teši, ćarlija kao povetarac i upravo je to za mene pravi opis (moj friend and colleague Bane ima mnogo jači narodski izraz, gde se uz kevu spominje najomiljeniji glagol, ali... uzdržaćemo se od toga...). Nemam dilemu da će zimi grejati oko srca i stvarati druge slike. Krucijalan primer da se muzika deli na dobru i lošu, samim tim i na univerzalnu, a ova ploča je od onih najboljih. Da, od onih koje izbegavaju bilo kakvo kategorisanje, žanrovsko heftanje i ostale nategnute "ručne" radove.
Materijal potiče sa živih nastupa iz novosadske Sinagoge 2005. i 2006. godine i sadrži kompozicije koje je Philip Glass pisao između 1977. i 1988. godine, sa izuzetkom The Hours iz 2002. (za istoimeni film). Izvedba je naravno nadahnuta i ima se osećaj da je umetnica srasla sa instrumentom, da je on njen izražajni organ i po fiziologiji i po izboru. Na to ne treba trošiti reči, samo poslušajte. Disk je upakovan u izuzetno atraktivan omot, a kao kuriozitet i još jedna poslastica i preporuka je da je iskorišćen i rad Slobodana Tišme, sjajnog novosadskog umetnika, poznatog po mnogo čemu dobrom - da, skoro dobrotvora. A sve to za booklet su zaista sjajno osmislili i upakovali Čeda Drča i Goran Strugar (poznatiji kao Error Fundamentalist), a sam Čeda Drča (inače Brankin suprug) uradio je i biciklistu - logo. Obožavam ploče ili diskove koje do kraja imaju jednu profinjenu liniju, a ovo je upravo briljantan primer za to. Delo sa ovakvim omotom ne može da bude neozbiljno, pa ni lišeno vrhunskog kvaliteta. Nekako se stvari i energije poklope.
I da se još jednom vratim na izdavača. Glasine kažu da se nadamo najavi (koraku do pojave, je l'?) još radova Branke Parlić (lično apelujem na reizdanja Satieja - LTM reizdaje Factory Classical izdanja od istog autora po istoj formuli kako su Inities reizdana) i nadam se da se još niko u B92 nije pokajao zbog ovog sigurno (ako se mene pita, a ja ipak ovo pišem) njihovog trenutno najvrednijeg izdanja. U današnje vreme kada bendovi kao Godspeed You! Black Emperor naslovljavaju svoje pesme po autorima seriozne muzike i koriste njihov legat, dok sjajne nemačke elektro i ambijentalne etikete (Morr i Kompakt) na svojim jako važnim i zapaženim izdanjima imaju Satieja kao prepoznatog "ideologa", dok mobilni telefoni zvone Satieja, očito je da deo publike somnolentno leži i nije joj rečeno na pravi način šta su vrednosti. A ima u njoj potencijala, to je sigurno i jako lako uočljivo, ako se da šansa. Ovoga puta za razliku od nekih samo-saboterskih koraka (Veliki Prezir), B92 samim pristupom nadmašuje samog sebe i zaslužuje najveće ocene. Ne treba biti baš namršten, ali ni nehajno neozbiljan, pa priznati da ovo izdanje u određenim prilikama predstavlja pravi dezert i poslasticu, ako ga pametno rasporedite. I požurite, ovo jeste retka prilika da posedujete nesto čija će vrednost samo sa godinama rasti. Probajte samo da nađete Satieja Branke Parlić na disku. Ako neko ima viška, ili bi da otuđi svoj, neka ne okleva i javi mi se. Prava lepota ne može uvek da se poseduje, ali ako se ukaže šansa... što da ne.
Mrzim ocene, to znaju oni koji me (ne) znaju, ali ću napraviti iskorak i dati bez ikakvog konzilijuma i stavljanja na sto - 10 za sadržaj, 10 za umetnički dojam i 10 za izvedbu. I za vas i sa crno-belim i sa kolor televizorima. Emocionalno-mentalna pirueta. Sa trostrukim akslom. Možda nisam stručnjak, ali umem da vidim i čujem.
Odličan tekst, svaka čast! Upravo sam ovih dana nekoliko puta za kratoko vreme preslušao album. Izuzetno! I inače je Glass to komponovao majstorski, ali meni se ova Brankina interpretacija posebno dopada. Verujem i da je Glass ponosan.
ОдговориИзбришиNo, ne mogu a da ne pomenem "Inities" iz 1988. Skromno priznajem da me je upravo Branka inicirala u Satijevu muziku. Ovi iole stariji znaju kako je bilo teško doći do kopije ili originala nekog albuma. Nisam neki stručnjak, skloniji sam da o muzici ćutim nego pričam, a ovo njeno remek delo i doslovno me je ostabilo bez teksta. Kasnije sam slušao i prikupljao Satija u brojnim izvodjenjima, ali nijedno mi nije bilo "to". Nešto je uvek nedostajalo. I dalje smatram da je njeno izvodjenje teško dostižni vrhunac u interpretaciji Satija.
Voleo bih je čuti uživo. Nadam se da ću imati prilike.