Čak i da nisam znao da je Jakob Skøtt bubnjar, ne bih dugo pedalirao ovom retro autostradom da bih razumeo signalizaciju i ulični mobilijar. Iako su sintisajzeri i klavijature dominantni i najuočljiviji, duša i srce ove ploče su bubnjevi. Odmah sam probao da zamislim izvodjenje Amor Fati celine, naravno u nekom omanjem teatru. Nesumnjivo, bubnjar i njegova baterija na tempu i mestu frontmena - iza ili još bolje pored njega, par elektroničkih drangulija. I još najviše dva pomagača za tu istu elektroniku. Predstava počinje proteinsko- d.a.f.ovskim predjelom, a la Sato-Sato i lagano rikvercira rokestriranim rasviravanjima ranijih Kraftwerk, Tangerine Dream , (čini mi se da prepoznajem pasaž iz Ricocheta) i Klausa Schulzea. Ima momenata kada se Skøtt ostavi bubnjeva,I tada je pola-naučnik-pola-mistik koji se napreže da unapredi kontakt sa Univerzumom. Naravno, ne ovaj savremeni sa Discoveryja ili Historyja, nego iz doba koje oživljava. Kako je Skott i vizualizator (radi spotove, pozadinu svojih I tudjih nastupa) ne čudi utisak da su Carpenter i Vangelis
Kao i Jonas Munk, saborac iz Limp i Causa
Sui, i Skøtt je
sklon presvlačenju. Od Limp ( shoegaze, dream pop)
, Chicago Odense Ensemble (jazz ekskurzija sa
članovima Tortoise) Causa Sui hard
&stoner treskanja, preko Syntaks (elektroničkog
razmeravanja prostora izmedju Cocteau Twinsa i Ulricha
Schnaussa) stigao je i do pseudogermanijske kraut avanture.
Amor Fati najbolja. In a silent nju-way-ve.
ОдговориИзбриши