Sybille Baier - Colour Green (Orange Twin, 2006)

Da je Sybille Baier tobože neka junakinja priče, romana ili već bilo čega, bez dileme bi ispod njenog imena išla jedna, dve ili možda još koja fusnota, čisto radi predstavljanja, ostalo bi njene ogoljene reči uradile. A opet da je tobož neka statistkinja u filmu, drami ili bilo kojem video zapisu, i da je u okruženju zvezda i junaka, iskočila bi svojim licem, mimikom ili hodom i preokrenula po ustrojstvu slabašnu ulogu u venac za kićenje kose.

 

Kako god bilo, za Sybille nisam do skoro ni čuo, a s obzirom na istorijat ovog izdanja - sumnjam da će ičega više od ovoga i biti. Verovatno i ne treba da bude. Naime, muzika koja je, hvala nebesima i gospodinu slučaju ipak zabeležena, nastala je početkom 70-ih, tačnije, između 1970. i 1973, kada je Sybille iskusila pravu lavinu emocija nakon što se vratila sa jednog krajnje neobičnog putovanja. Sa prijateljicom je jedan dan samo iz Nemačke domašila do Francuske i Italije, završivši na Alpima, a po povratku je sa gitarom u ruci beležila svoje male ispovesti direktno u magnetofon. Uputila se svirepo u melanholiju, koju je htela verovatno sama sebi i nikome drugom da sačuva. Verovatno joj je bilo lakše nego da piše dnevnik. I da sve vremenom dođe na svoje mesto i "internacionalizuje" univerzalno dobro, svedoči i način na koji je ova ploča konačno i izdata. Sin Sybille je traku pokazao i puštao jednom prilikom svom poznaniku J. Mascisu (Dinosaur Jr.) i ovaj se raspamećen jako i snažno zauzeo, te je album izašao na američkoj etiketi Orange Twin, a distribucije se dohvatila sada već čuvena Secretly Canadian. I sam spisak ovih imena izaziva respekt, koji ipak, nažalost, nije baš album izbacio u vrh interesovanja, sem u krugovima onih željnih promocije nečega što mnogi ne "razumeju", i krugovima onih koji razumeju i nije im bitna promocija.

 

Muzika je krajnje jednostavna na prvo slušanje, samo i sama akustična gitara i glas, no ispod toga se krije leksikon za tumačenje sveta i emocija u njemu. Često na ivici da se okrakterišu pre kao vinjete nego pesme, Sybille ništa ne ostavlja nedovršeno - iako zvuče slično, svaka pesma je obaška deo koji se na kraju uklapa u jednu iznenađujuće zaokruženo čudnu celinu s obzirom na to kako i u kom intervalu je snimala. Možda će zvučati kao jeres, ali iako sam čekao novi album Cat Power (i nisam nešto baš bio oduševljen), nisam časio ni časa da ga zamenim sa Sybilleinim albumom. Vršiti neka poređenja tog tipa su smešna, ali u današnjem svetu toliko širokom u ponudama, a opet prikovanom predrasudama, poređenja su ponekada neizbežna. Nešto se razmišljam, možda bi neko poređenje sa Nico i imalo smisla (zbog godišta), ali sada nabrajati Cat Power, Juanu Molinu ili Marissu Nadler i/ili još nekog samo može značiti inicijalni korak da se neko ohrabri i krene da zaviruje u Sybillinu avanturu i zato to činim. Činjenica govori da je ona postojala mnogo pre njih, što je za uživanje u ovoj ploči ne možda, nego sigurno nevažno. Izrazi folky/introvertno su verovatno adekvatni, no za Sybille hemijski sustav koji absorbuje ovu likvidnu tvorevinu nije jedino što nedostaje u preporukama. Potrebni su vam još samo dobra volja i otvoreno srce.