Barry Adamson - Stranger on the Sofa ( Central Control 2006 ) / Popboks

Pre bezmalo tri decenije Barry Adamson se na audiciji za Magazine pojavio samo s jednom žicom na basu. Howard Devoto je najpre bio zaprepašćen, ali nakon kraćeg vremena isto toliko i raspamećen umećem dotičnog, pa je požurio da čoveka sa afro frizom što pre primi u postavu (za one koje interesuje trivia –Barryjevo objašnjenje je bilo da nema dovoljno novca da kupi sve žice). Istinito ili ne, jedna ili više žica – sada nije ni tako bitno, ali je priča već poprimila (polu)legendarne obrise.

Ono što se računa je da od Magazine nije mogao pronaći bolje okruženje za svoje rasviravanje; istovremeno je ugradio sebe u jedan od kamena temeljaca onoga čime je new wave izneo kao jednu od svoji najvećih osobenosti ili po čemu ga barem ja najviše pamtim – sjajne, inovativne i harizmatične basiste.

 

 

 

 

Nakon što se na vreme i krajnje pošteno i samosvesno Magazine samoukinuo, Barry Adamson je nastavio svoju avanturu uz skute bogohulnog božjeg poslenika Nicka Cavea u njegovim Bad Seedsima, i iz senke nesebično obeležio ploče na kojima je svirao. Nije li jedan od vrhunaca kreativnosti onoga što je Barry uradio na primer Tupelo – nema toga ko nije rekao: "Hm, pa ovoga bih se i ja setio!" Da, ali niko tako nije svirao da bi zaslužio mesto u dotičnoj postavi.

Uglavnom, i ta priča ima kraj, te se naš junak odvažio na sopstvenu muzičku odiseju – počeo je da pravi muzičke predloške za imaginarne filmove uz poneku sporadičnu istinsku filmsku avanturu. Na tom je putu i davao i dobijao kredibilitet od gostiju i pomagača kao što su Diamanda Galas, Billy MacKenzie (Associates), Anita Lane, pa i Jarvis Cocker (Pulp), i zaista sva izdanja koja je od reda u svojoj on-the-edge poetičnosti nudio uvek su dodirivala neke vrhove. Barry Adamson je postao jedan od etalona za serioznost u svojoj neozbiljno ludoj i tajnoj radionici.

 

 

 

 

I evo, posle mnogo godina zatičemo Barryja kako se meškolji na sofi svoje sopstvene etikete, kako sa sebe kao sa stranca otresa flajere i kataloge velikana koji su ga uvrstili u svoj CV (Virgin, Mute...) i prvi put nakon 2002. (King Of Notting Hill i dobrovoljne pauze) vraća se uz pomoć samo par gostiju sa novim soundtrackom.

Jedno od gostujućih imena, britanska glumica Anna Chancelor, probija se naracijom iz Here From The Hole kroz nimalo prijatne i ohrabrujuće sonarne zvuke, a sve govori da je Adamson ostao ista ona osoba sa istančanim, gotovo nadmenim osećajem za meru, da i dalje ne živi u sigurnosti i učmalosti, već se sprema na pokušaj da svakim novim slušanjem zagospodari našim vremenom. The Long Way Back Home, koja se naslanja na opener, dovodi nas namah u dilemu nije li neko podmetnuo muziku s nekog drugog diska – ima tu i krajičak countryja, ali to traje samo... namah.

Officer Bentley's serious dilemma sa velikim omažem XTC iščašenosti vraća album na svoj predvidivo-nepredvidivi kolosek (što je kompliment u Barryjevom slučaju), dok se Who Killed Big Bird poigrava sa jazzom – jednom od omiljenih Adamsonovih igrarija. Da ga tako nešto interesuje, Theresa Green bi mogla da prokaska top-listama ili bar popravi neki budući James Bond score, ali... verovatno da ovako sve ima vise smisla.

 

 

 

 

 

Instrumental The Sorrow and The Pity je adekvatan nazivu, a tenzija i teskoba se znojavo izvlače kroz My Friend The Fly i polako manevrišu u još jednu polutansku jazz slagalicu. Inside Of Your Head kao da usporava hod pred sam kraj ploče, a onda You Sold Your Dreams profesorski drži lekciju čitavoj novoj generaciji izrasloj na tekovinama novog talasa koju je i Adamson dozidavao.

Deja Morte, i još jedna naracija koja šalje trnce niz kičmu – ovoga puta je uz Adamsonov loop zadužena Pscalle Fuiulee-Kendall, a Diseemble uljudno i nenametljivo podseća na par zaštitnih znakova koje je naš junak patentirao – fantastična vožnja do odrednice Free Love, koja završava ovaj album. Ima li kakve poruke ili se one šalju poštom, što reče neko nekada davno. Sve je na ljudima koji slušaju.

Barry Adamson je dokazao da iza svih njegovih soundtrack avantura stoji osoba koja ima i imaginaciju i muzičku kompetentnost da je sprovede najpribližnije onome što mu svira u glavi. A za nas koji konzumiramo najdragocenije je saznanje da jednostavno nemamo izbora i mislimo da zaista to mora i može zvučati samo ovako. Barry je šarmer; u stvari, on nas sve vreme upravo u to ubeđuje.

 

 

 

U današnje vreme, kada mnogobrojni više i pre projekti nego albumi svoje po inerciji sakriveno mish-mash i eklektičko umetničarenje spajaju u uvredljivu mentalnu larmu i kreveljenje, a misle da sebi neprimetno obezbeđuju alibi za neinventivnost, Barry Adamson se pojavljuje sa svojevrsnim Midinim dodirom i daje nadu da još ima mesta za individualce koji naizgled voze drugom stranom. Bez ikakve pretencioznosti i zabavlja i vaspitava, i ne bode oči svojom vulgarnošću.

Kao što rekoh, njegove ploče ne treba suprotstavljati jednu drugoj, već stavljati jednu pored druge. Ocene da je ovo najbolji Adamsonov album iz poštovanja prema ovom umetniku neću uzimati u obzir. Od fantastičnog Moss Side Story, Oedipusa, sve čine jedan mozaik, koji se strpljivo gradi. Nadam se da je slaganje tek negde na polovini i da će mnoštvo kamenčića naokolo koji su mu oruđe i dalje videti u raznim bojama.