Sjajna je stvar što punk persone otkrivaju kosmos u sebi. Tako
smo mi naknadni obozavaoci ( Velveti mi padaju na pamet) otkrivali nepoznata
zadovoljstva. Najnovi primer je Dan Rincon, bubnjar u Thee Oh Sees, ima ih pre
njega, biće Bože zdravlja i još posle. Kad se to pomeša sa etosom LA, moze da bude
na korak od zavodljivog. LA mu daje uzemljenje i sprečava ga da odleti previše.
čovek počne da otkriva sebe, naprosto se iznenadi šta može da nadje. Skoro kao
neki oblik regresivne hipnoze.
Plus, ako persona naglasi da je slušala Roedeliusa ili Conrada Schnitzlera dok je smisljala ovo u časovima samoposvećivanja i samootkrivanja,
očekivanja se umnožavaju. Teutonski kraut uticaji koji su ono nesvesno u mnogim
punk individuama prosto opsedaju i traže repete. Ovo podseća na Tangerine Dream iz
osamdesetih, nema lutanja po nebulama, ali se pulsirajući pejsazi smenjuju, neuroni bujaju, sinapse se ukrštaju
u najneočekivanije raskrsnice i otkrivaju manje kosmose koji se pokazuju kao
paralelni univerzumi, Postaju vrsta mentalnog treninga za one kojima je
potrebno. A svima jeste u ovim ili bilo kojim vremenima. Možda je tu smisao.
https://danrincon.bandcamp.com/album/spotlight-city
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.