(Vorwärts 15) Echo and the Bunnymen – Brussels Are Haunted

 

Zaista, ali zaista mi ni na kraj pameti nije bila pomisao da će se Bunnymeni diskografski vratiti (sem kompilacija ili proverenom formulom sa sporadičnim live albumima) i bio bih sasvim spokojan Itom činjenicom, mada informacija o njima nije manjkalo-da besomučno sviraju, nekad dobro, nekad ne baš dobro, a nekad kažu fenomenalno, nekad da McCullochov glas ne izdrži ceo set i verujem svima koji to pišu. Zato me zaprepanjila najava novog albuma, a par objava ispod je bio link za novi video za nešto sto bih se usudio da nazovem u današnje vreme virtuelni pilot singl. šteta što više ne postoje EP-ijevi, Bunnymeni su imali običaj da neke od jačih stvari sakriju za posvećenike baš tamo, ali i ovakav(?) format je zahvaljujući ovoj pesmi pogodio vibracije onih pravih Bunnymen ljudi! Ipak me kopka, da li bi u ovakvoj diskografskoj konstelaciji dozvolili sebi neke pop eksperimente levo od pop-centra!?

Brussels Are Haunted su Bunnymen by numbers i to je fenomenalna stvar. U odnosu na onu prvu, inicijalnu fazu, svakako je mekše i lakše svarljivo, ali upravo nisam samo ja žudeo za nečim ovakvim, sudeći po razmeni mišljenja sa ispisnicima i onim mladjim. U staro vreme ovo bi bio pravi punokrvni radijski singl koji nosi pravu pesmu i koja ume da ponese i oduševi i pronadje neku energiju za koju nismo ni znali da je još uvek prisutna u pop svetu. Naravno, te energije ne bi bilo, možebiti ni prepoznata bez one stare sa kojom smo slušali stare Bunnymen ploče. Will Sergeant zagolica uz par trikova i nagoveštaja unikatnom kreativnošću i pokaže ko je medju najboljim gitaristima ne samo post punka. Na njihovom youtube kanalu imate par kratkih spotova gde čovek onako, praktično u prolazu pokaze svoju genijalnost.

Sada čekamo album enigmatičnog imena (Apples for Isaac), u gomili komentara vidim da se fanovi opet osvrću na nerazumljivu McCullochovu liriku-ne znaju da li su to duboke misli ili samo Ianov marifetluk, ali tko mari? To znači da je Ian u formi, najbolji trenuci u lirici su se uvek cinili enigmatičnim i veli nam da mu vreme kogniciju i kreaciju nije nagrizlo. Ostaje samo da se ne razočaramo albumom, a meni bi ovaj nivo bio dovoljan. Nema nikog od nas ko nije barem jednom pomislio da nema banda kao sto su Bunnymeni (barem u vreme prva četiri albuma). Brussels, da se ne lažemo pripada ipak onoj mekšoj, popičnijoj eri posle ta cetiri albuma ( ako bih morao da biram stavio bih ga na peti, istoimeni ili Siberiu ili Evergreen, recimo), ali posle pola tuceta slušanja to nikoga ne zanima, crv je već u uhu i ne želi da izadje. Posle toga ništa nije potrebno jos neko vreme. Lepo je sve ovo oko ove pesme, čak je spot napravljen kao nekad ( animiran) sa Ianom nacrtanim kao teeenagerom I sve je kao nekad na pravom mestu. žmureći možemo da se vratimo na staro mesto, iako je razmešten novi mobilijar u medjuvremenu. EATB su za razliku od onoga albuma sa tugaljivim masakriranjem starih favorita, sad prošlost iskoristili na pravi način setivši se prvog koncerta van Engleske (Plan k, Brisel). Shvatili su da je zivot dragocen, da vredi u svakom času, načinili uslugu i nama i njima. što bi oni sami rekli malo modifikovano-pronasli su negde zatureni groove i poslužili nas uz napomenu da se ne ustežemo.

I ono što Bunnymeni naglasavaju, bubnjeve ovde svira rahmetli Blondie čovek Clem Burke i po informacijama ovaj Bunnymen poduhvat je ono što je radio kao konačnu kreaciju na ovoj planeti. Prepuno nostalgije u ovoj pesmi, ali uz izobilje motiva da se ubuduce s vremena na vreme kad ima razloga prepustimo Bunnymen volji!

Long Live The Bunnymen!