Pre
nešto dana, kada je Momus objavio
novi album Glyptothek (American
Patchwork)Bowie, David , je
darovao svetu pesmu Blackstar. I ne samo
pesmu , nego i spot. Tak(v)o izazovno - invazivno-ekspanzivno ponašanje u
ovo dockan doba godine nije zateklo Momusa da se ne usredsredi samo na
aktivnosti oko novog naslova, već je uz šekspirovsku “biti spreman to je sve!”
u okretu izneo verziju ne samo pesme, nego i spota. Pošto je na
zgražavanje svih kojima je Bowie nešto više od imaginarnog testa opšte kulture,
svaka budala koja je nekad virtuelno stisla dugme na winampu smatrala da mora
da duboko&javno analizira novog Bowieja kao da ih je on lično pokrstio ili
raščinio, pa njime mažu sopstvenu gubavost ili pridikuju i kunu, ja ću samo da
odmrmljam da mi je Momus
atraktivniji, konkretniji, adekvatniji = dobrodošliji u Bowiejevoj tvorevini od
originalnog autora. Ništa loše o Bowieju, cijenim da je ovo
(od)radio iz altruističkih razloga, pun dobre volje & artističkih lepota
prema voljenoj publici, ali Bowie je Bowie i vreme najbolje pomaže da se
potvrdimo ili ispravimo. Mnogo važnije je što me sve ponukalo da se posle par
nedelja pauze vratim trijumfalnom Momusovom albumu Turpsycore(American
Patchwork) sa početka godine, za koga bih glasao kao za jedan od
albuma godine, da to u suvremenoj konstelaciji diskografsko fašistoidnog
liberalizma i globalnog lobotomnog mnjenja ima smisla. Na tom trostrukom CD izdanju, Disk Br. 2 (nazvan Dybbuk) je celina sa obradama Bowiejevih pesama iz raznih prtljaga
njegove karijere. U odnosu na Bowiejevu produkciju, bila ona svedena ili
pojačana, Momus radi skoro asketske verzije, sto jeste (ne)očekivana blagost,
jerbo mi neke verzije zvuče onako kako bih sa naknadnom pameću voleo da su
originali zvučali.
Disk Br. 3 je prozvan Harvard & sadrži obrade drugog
najomiljenijeg Momusovog autora, Howarda
Devota (Buzzcocks, Magazine, Luxuria) i tu je ovaj Škot malko bliži originalnim izvedbama,
nego na Bowiejevom disku. Ako bih morao da se odlučcim koga bih voleo da
upoznam od ove trojice, nesumnjivo bi to bio Devoto. Čovek koji je za mene sa
svojim bendom od prvoboraca brit punka uz Wire,
TheFall i Bansheese obeležio formiranje post-punk
estetike i shvatanja, je poznat po artizmu, bibliotekarskoj načitanosti i
zavodljivoj nervozi, i svojim je činjenjem i pojavom naterao Paula Morleya da ga onomad u herojskim
danima nazove najvažnijim živim čovekom. Traženje značenja i značaja
Momusovog sveta kroz Devotove svetove jeste nešto što obećava i ispunjava
perverziju, ali sve je na kraju u punom uhu slušaoca. Očito je da Momus Devota
doživljava slobodnije i bliže nego Bowieja, više deluje u ulozi saborca i
kolaboranta, što ima svoju logiku. Moram da priznam da disk Harvard uvek i opet
otkrivam, mada sam ga čuo nebrojeno puta i uživam u tome što me zbog
instrumentarijuma iskušava kao delimično umišljen – ili bih ja vole da je -
tribjut Daveu Formuli i Barryju Adamsonu.
Na
kraju, mada je moglo i najprvo je Momusov originalni materikal ; Disk Br. 1 – Turpsy koji je ništa
manje od vrtoglavog. Dok Bowiejeva i Devotova agenda imaju fusnotu predznanja i
prepoznatljivosti, originalna materija – mada se očituje Bowiejev uticaj - je novitet
koji (se) ne umara. Nema nagomilavanje svega & svačega (a ima
zamešateljstva žanrova), nema glamurozne, već najadekvatnije produkcije,
Momus iz kiptećeg mozga razvija i rikošetira ideje, u meri “srednjeg
puta” koji je možebiti i uticao na Momusa koji inače živi u Japanu. Možda
deluje nesuvislo reći za trostruki album da ima meru & konstantnost, ali
tako jeste. I dok Turpsycore odlazi u fejd-aut uz završetak mog pedaliranja po
pančevačkoj večernjoj prirodno-industrijskoj magli i naočitim blatom (Back to Nature kako bi rekli odskoro I
Momus i/li Devoto) razmišljam koliko i na koji način su danas ovakva tri autora
zaista potrebna svetu na način da oblikuju živote!? Pojedincima koji lične
utopije uspevaju da održe i odbrane barem malo neukaljane jesu (i to jedina
opcija sa dobrim zalogom za budućnost) , a onda je po teoriji da je sve uvek i
svuda povezano, sve i moguće.
Secret Shine su ove godine bez
puno pompe izdali drugi album All Of The
Stars, prvi nakon Untouched iz
1993! Oficijelno se nikada nisu raspadali, već se po sopstvenom priznanju
snažno bore za titulu najinertnijeg benda naokolo. Počeli su 1991. i njihov CV
ima ubeleženo nešto što je gomili današnjih sličnih bendova uzorita referenca,
a to je izdanje za Sarah Records. Tonevendor, veliki distro ih je osvetlio
novoj, a na ponudio staroj publici After
The Year kompilacijom iz 2004. Taj su zamah Secret Shine iskoristili, i uz par maksi singlova prepoznavali
trenutak za album, što je navika i iskustvo negdašnjih bendova koji su se pri
planiranju karijere razmrdavali za duže staze. S obzirom na godine rada i iskustva,
ne čudi što se vide sati i sati šegrtovanja kod Pale Saints ili Lush ili MBV i sto je ovo po zvuku (i po
saučesništvu benda) bliže danima zadnje dekade prošlog veka, nego
rekonstrukciji dreampop istorije. Uostalom, kada se izlistaju podaci iz biografije,
vidi se da rade iz ljubavi, ne iz neadekvatno osmišljenog slobodnog vremena.
Ovo jeste daleko od bilo kakvog eksperimenta i uterivanje originalnosti, ali
dovoljno dobro, za (po)deliti i (pro)širiti glasom i slovima, pa ko ima vremena
i slobodan je neka im bude gost.
Ako
ima ignoranata u okolini valja im reći da je belgijska etiketa Dauw posvećena izdavanju instrumentalne
muzike iracionalne vedrine. Naravno, za one koji uživaju u ovakvoj
muzici. Za nešto jače od godinu i po rada u katalogu imaju i imena kao
što su Federico Durand, Cass ili Dag Rosenqvist. Sokkyō
je improvizatorska avantura koju su priredili Ciro Berenguer i Heine
Christensen, momci iz Barselone.
Izvan Sokkyō aliasa, Ciro pravi muziku koja je anahrona ovom
izdanju (više folk, jazzy i progresivnih uticaja ),dok je Heine Christensen, zvukovno bliži i to
bonus govori kroz Ghostandtape
entitet sa recentnim izdanjem za famoznu Slaapwel Records etiketu koja izdaje muziku namenjenu spavanju
(obavezno reći ignorantima, ako ih ima u blizini!?) i onim predjašnjim za
isto znane etikete Hibernate i Rural Colours.
Long Forgotten
Memories
je njihov kanal za govor iznutra ili spolja, svejedno je. U (pretpostavljam)
tami diskografsko-studijskog kluba na deliktano jezgro field recordingsa koje je pronasao Ciro , dva momka strukturišu ljusku kroz koju muzičkim sonarom kroz
vene i arterije i nerve traže put ka središtu praznine, koja možebiti ponekada
znači sve. Kao uputstvo za dodatno iskustvo dali su obavijest da Sokkyō na japanskom znači sviranje bez ikakvog plana. I to jeste
to, muzika struji i iznutra I spolja. Svejedno je.
