Nekad, skoro pa davno su se očekivanja od nekih bendova i ploča podizala i najavom producen(a)ta albuma. Nekoliko imena je cirkulisalo i maltene su smatrani za povremene članove benda i moglo se naslutititi kako će
nesto zvučati. Nije tada bilo interneta, informacije su nekad stizale zajedno
sa pločama, nekad možda pre.. Muzika je tada drugačije svetlela i uticala naokolo, I mnoge stvari su uz nju ulepšavale svet. Skoro sam u nekoj knjizi citao o
Rushentovoj produkciji nekog albuma , ali ne mogu da se setim kojoj I kako se
bend žalio da se bas nije uskladio sa njima. Začudilo me, posto je njegovo ime
bilo na većini ploča koje smo slušali,mirisali,satima gledali, okretali iz ruke u ruku i pamtili bukvalno sve
te podatke ispisane na omotima vinila. čovek je producirao Black and White od
Stranglersa i čitava priča je već ovde mogla da ima zaključak s obzirom kako i koliko je ta ploča oblikovala ex Yu scenu!
Rushent je počeo kao saradnik Tonyja Viscontija, Radio je
kao inžinjer zvuka i učio zanat na pločama Yes, Emerson, Lake and Palmer ali je
slavu stekao kao producent pank i nju vejv bendova. Dovoljno je pogledati listu umetnika sa ove kompilacije i sve će biti jasno. Stranglers, Members,
Buzzcocks, Human League, 999, XTX, Rezillos, Generation X, Associates… Kao trivia
će ostati podatak da je u jednom momentu radio i demo snimke za Joy Division.
Kada je taj talas prošao i kada se ustrojstvo u diskografiji
promenilo radio je sa artistima kao sto su The Pipettes, Hazel O Connor, Carlom
Baratom (Libertines) etc. Ostaće upamćen da mu je najveći uspeh bila produkcija
albuma Human League - Dare sa kojom je postigao skoro planetarni uspeh. Umro je
2011.
Jedan od prvih nju vejv singlova koji sam imao je bio Whole Wide World od
Wrecklessa Erica. Za legendarnu etiketu Stiff. Nije to bio tako atraktivan zvižduk kao onaj kojim
su su nas dozivali The Clash, Pistolsi, čak i kolege sa etikete The Damned, ali
Eric i jos par Stiff autora i singlova
su bili ono utočište koje je je čovek u htenju da se sakrije i udahne malo vazduha od teenage
euforije I bučnog roptanja u nekom polusakrivenom ćosku. Sve ono što smo voleli
je bilo tu, samo nije tako vuklo za
rukave.
Kažu da je od tada Erik izdao dosta albuma pod raznim aliasima,
o kojima zaista ništa ne mogu da kažem, ali isto tako mogu da posvedočim da smo
neposredno pre saznavanje za izlazak albuma naširoko na relaciji Pančevo-
Minhen raspravljali o Eriku i Stiff uticaju na naš kulturni razvoj ili već kako
to neko hoće da nazove. I baš tada se pojavio Leisureland. Dario se prvi
ohrabrio, preslušao ga i reakcija je bila sjajna.Zatim sam I ja uzeo da proverim sebe. Rezultat je bio iznenadjujuci. Daneko
ne razume pogrešno –Leisureland je skoro hipnogogička rokenrol ploča, a nije
tajna da mi je rokenrol jedan od najgrdjih izraz koji postoje. U njemu je sve i ništa, nekada zasigurno nije bilo tako, sada su oni što nam truju zivot I usmeravju
življenje to skrajnuli I ukaljali. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak na
je polupsihodelični upliv klavijatura ( ili barem ja tako čujem ili priželjkujem
da čujem), koja čini čitavu stvar fluidnijom, mozda i više nego što jeste. Na
sasvim ličnoj ravni mislim da bi manje raskalašniji prizemniji David Lynch sa nekorigovanom
terapijom i malo većim rokenrol habitusom upravo snimio ovakvu ploču.
Wreckless je teško prosao kroz COVID, preživeo je silne
komplikacije, srčani udar i rešio je da u slavu toga i u ime zahvalnosti pusti ruku, bez kompromisa. To se i čuje. Bez
kalkulacija, iskreno i pošteno bez razmišljanja gde će ko da taguje ovu plocu.
Nekad davno neko bi razmišljao u koji žanr bi ga smestili, za mene to više nema
svrhe (u)raditi. Nije bilo bez smisla vrteti noćima Whole Wide World onomad tek
tako. Strpljen-spašen neko bi rekao, a neko bi rekao I smiren posle svega.
Glissandro 70 je projekat Sandra Perrija i Craiga Dunsmira, nastao kao part-time eksperiment iz 2003. i sada je za potrebe ovog albuma "razrađen". Sandro Perri je veliki i beskompromisni mish-mash eksperimentator koji je već objavljivao za Constellation kao Polmo Polpo (radio je i za Alien 8) i za divno čudo nije iz Montreala već iz Toronta, dok je Dunsmir član Guitarkestra. Priznajem da me je ovaj album na prvo slušanje pomalo začudio svojom "uplifting" atmosferom koja na momente priziva gitarski background koji nije zaobilazio ni Talking Heads, a opet i šetao se od afričkih asocijacija pa do radova Michaela Brooka - još jednog sjajnog Kanađanina. Naslovna numera "Something" jeste u stvari taj audioweb log i zaista podseća na neke Brookove radove prvenstveno svojom toplinom. "Analogue Shantytown" svojim minimalizmom više nagoveštava, sve dok se ne raspeva i bio bi idealan soundtrack za neki "afrički film". Bolan Muppets ima fantastičan naziv i mogu da zamislim samo koliko bi otvorenih usta ostavio na nekoj glem rok žurci. Portugal Rua Rua je zbog svog vokala, možda i na neki neobičan način najbliži ideji klasične skladbe, ali i to se vidi tek kroz durbin. Album se završava neverovatnim, pa usuđujem se napokon da izustim - skoro kraut jam sessionom, umešan sa svim svačim od duba, pa do tribalno vokalnih loopova i kojekakvih uslovno rečeno mantri. Mislim da bi NEU voleli ovo da čuju, a možda i Stereolab, ako se oslobode i snime nešto pod pseudonimom. Brilijantni završetak nečega što se otkriva po prvi put na CST etiketi. Idealno letnja ploča, koja i od ne-leta, ume da napravi leto. Videćemo za koji mesec...
Utisak od kojeg je potekao poriv za spuštanje prstiju na tastaturu je razložena meditacija u četiri poglavlja Christine Carter na organsko-metaboličkom albumu Electrice, i evo pokušavam da vežem sve što umislim da može biti od koristi i upotrebu čitaocima, prijateljima, rodbini i nadam se budućim fanovima ovih audio junaka. Christina Carter jeste integralni deo Charalambides, uglavnom polovina - daleko kraće vreme trećina imena ili šta znam već čega (s obzirom na to da po sopstvenim rečima odbijaju definiciju benda, i čitava postavkadugogodišnje karijere je skladno bazirana na tome), a relacije koje se mogu izvesti iz off/projekata; saradnje i gostovanja su tako brojne da se neću baš nikako upuštati u njih, mogle bi samo da zbune. Uostalom, ideja i jeste da ovo bude inicijalna kapisla, potom - nastavak i zaključak - istraživanju nikad kraja.
Charalambides su nastali početkom 90-ih u jednoj prodavnici ploča u Houstonu, USA gde je Tom Carter sreo gore pomenutu Christinu, raspoznali se, a zatim ju je i, što bi naš narod rekao, učinio i suprugom. Da sve bude u čast prostora koji ih je spojio, ime su preuzeli od jedne redovne mušterije grčkog podrijetla. Mnogo albuma i nekoliko etiketa kasnije, Christina i Tom nisu više u bračnoj zajednici, čak ni ne žive u istom mestu, ali uspevaju da održe kreativni habitus i u poslednje vreme pružaju neverovatne audio-senzacije za neke ekvivalentne tantričkom seksu. Iako imaju svoju etiketu (Wholly Other), neverovatno agilni i kreativni Kranky iz Chicaga, koji je imao jednu od najboljih godina je uspeo da pod svojim logom ponudi čak dva albuma poslatih sa različitih USA Carter poštanskih adresa. Onaj zajednički sa Charalambides imenom je stigao hronološki prvi i prosto je pomeo kritičare, soj već dobrano upućenih i što je najvažniji novi ešalon poklonika. Prefix folk upotrebljivan i kada treba i kada ne treba, još jednom je izvučen iz rukava, ali ajde baš i da ne cepidlačimo - neka to bude polazna osnova i mamac za one koji love trenutak, a svako neka sebi napravi fioku u koju ce sakriti Charalambides od svakodnevne ništavnosti. Reducirane, a opet sve prisutne gitare kao zaštitni znak i glas Christine Carter, ovoga puta od slobodnog toka misli najviše se udaljavaju i donose nešto o čemu su možda fanovi Low prikriveno sanjali. Na pojedinim mestima gitare kao da se rikošetiraju od slow motiona svetlucavosti vode, zemlje, i kao opsena krivudaju po etru i donose nadu. Neko je nekada rekao da je kraut muzika krajnje optimistična, i to mi upravo pada na pamet. Ima li većeg optimizma od ovoga, nebitno u koliko se stepeni (anti)glamoura prikazuje Ploča koju ćete moći i nakon deceniju ili dve ili tri sa ponosom da pokažete bilo kome. I budete u nečijim očima vizionar.
Christina Carter je solo album snimila sama u svom domu i nazvala ga svojim new wave ili new age albumom - ni sama nije sigurna. Mogla je da ga nazove i Rorschach albumom (jer svako ovde može da svakim novim slušanjem da vidi krajnje opozitnu asocijaciju), ili već kako, ali ovo je kompletno predivno poetičko mantranje. Celina poduprta sa četiri štapa, ili opijat raširen na četiri doze i Christina, koja opravdava izjavu datu skoro jednom časopisu ("kada izlazi glas iz mog tela, imam osećaj da to radi neko drugi tu smešten). Skoro pa mesto za ritualni ceremonijal, ali ipak ugodno i lucidno kontrolisan tavanicama glasovnih/gitarskih nasnimavanja, i ne bi me iznenadilo da Electrice za neke bude i možda ploča koja menja navike i usmeri ga na ne baš uobičajenu stranu. Blage asocijacije koje krajnje lično na nekim mestima vuku na distancirani Swans ugođaj, uveravaju me da će mnogo toga i dalje zavisiti od legata Gire i Jarboe (kao da nas već The Angelic Process nije kompletno raspametio) i to je sjajno. Ima ovde podsetnika i na još neke junake, ali i ovo je više nego dovoljno.
Mirišes na sneg i suze... (Ingmar Bergman, Persona, 1966)
Ovo neverovatno ime je prisvojio čovek kome je glavna
mladalačka misao bila da se pojavi na bini iste večeri kada i The Fall, pa bilo
to i u svojstvu predgrupe predgrupe. ROGER QUIGLEY, za siri populus poznatiji
kao polovina pomalo poznatog manchesterskog dua The Montgolfier Brothers.
Ustvari, ispravnije je reći - uvek manje (pre)poznat za ono koliko vrede i
znače njegovi komadi. Danas je taj čovek za posvećenike takva životna i muzička
snaga da oni pre vade njegove ploče negoli one Tindersticksa ili Duruti Column,
a muzika zapisana na At Swim Two Birds se upravo (u)meće negde između ova dva
već legendarna imena. Oba benda su mi u vrhu najomiljenih, ali zaista mislim da
bi u ovom trenu Tindersticksi prodali asfalt po kome su špacirali na početku
karijeru, a Vini Reilly se vrlo rado izložio nekontrolisanom bolu, ne bi li
uspeli da sklope pesme ovakve desperije i lepote.
Poetika i naglašeni osećaj gubitka je primarni, a možda i
jedini motiv ove ploče. Povratak na mesto zločina ne mora uvek da bude voljan
čin, jedan nehajan časak i eto vas u nekad poznatom mestu u rodnom
poluprepoznatljivom gradu, na mestu na kojem ne možete da shvatati (prava
istina je - da sebi priznajete) da je naizgled davno zaboravljena ljubav bila i
jedina i da se tu ustvari desio onaj jedini brodolom. Iskustvo i još nešto nas
uči da se takve stvari ponekad intuicijom, raznoraznim postupcima ili nečim
neobjasnjivim mogu u nekoj meri izbeći. Verovatno je i to i Quigley shvatio i
učinio. Snimio je pesme iz svog opusa 90-ih godina prošlog veka koje su za neke
teško nabavljive, za neke možda u zaboravu, za mnoge prvi put prisutne - iz
novih uglova i aranžmanima koji su su samo p(r)otresli davne note koje umetnik
u svom paklu čuva. Jednostavno, odlučio se da priđe na svoj način, pomalo ih
osujeti, pre nego vibracije sa mesta zločina počnu u svom ritmu da se uvijaju
oko njega. Uostalom sam Quigley kaže da mu je životni moto - "možes
putovati koliko hoćes, ali si uvek "TAMO" kada stigneš..."
I kada otpeva poslednje reči na albumu ("just for
me") zaključak je da je ova ploča naša koliko i njegova i da nema napred
pre nego što se čovek ne suoči sa svojim demonima. Na sreću, dragoceni ljudi
kao sto je Quigley su uvek tu da nas odvoje od konzumentskog hedonizma.
Ovo je predivna ploča. Jednostavno, predivna. Istovremeno
ledi krv u žilama i topi srce. Skoro pa emocionalni egzorcizam & erotizam,
bez ikakvih pseudo-toplih reči privida, puno sunca i uljuljkivanja... Nije to
baš lako pronaći, a kamoli priznati i osmisliti. Zato je možemo inhalirati u
sebe u razne svrhe. Najbolje preventivne.. Kreativne. Terapeutske. U misiji
prenošenja lepote.
Artur Rimbaud je jednom oko svoje dvadesete rekao da ima
strpljenja toliko da je gotovo otišao u zaborav. Mogu da dodam da je to pre
samozaborav. Koliko god nas vid služio i koliko god strpljenja imali i slagali
za sve i svakoga svaki dan mandale, ljudski je očekivati da i NAS/VAS nekad
neko sasluša. I to je dovoljno. Ne znam da li sam zakasnio sa ovom pločom, ali
ne smem da se žalim. Jedan grudobran više u borbi protiv samsare ili bilo čega
već je sada ovde, i na tome sam zaista više nego zahvalan. Ovakvim pločama
Quigley neće sebi staviti lovorove vence, ali kome je to i potrebno, posle
svega.
I mala trivia, za one koji ne znaju - At Swim Two Birds je
knjiga Flann O Briena i ako je verovati legendama, jedna od poslednjih knjiga
koju je skoro slep James Joyce grozničavo isčitavao.
U vreme zamagljenih godina sam zbog posla i tele/apela na
koji se nije niko javljao, razgovarao jedne noći sa nekoliko minuta ranije
silovanom ženom. Razgovor je trajao i trajao (oko dva sata), ali se i danas
sećam skoro svake pojedinosti, kristalno jasnog akcentovanja reči. Tada mi je
delovalo neadekvatno, ali je smireno i gotovo hladno/odsutno delovala ta
nesrećna žena, dok mi je u neverovatnom, gotovo perverznom detaljisanju
opisivala svaki sekund iz parka na putu do kuće i na iracionalno
voljno-plastičan način opisivala svoje zebnje, strahove i očekivanja. Nije tu
bilo nikakve patetike, šok je nad žrtvom preuzeo kontrolu i učinio inverziju u
habitusu koji nije dozvoljavao rasplinjenost i ne znam šta bih još smišljeno
ovde mogao da dodam. Lisa Germano je spevala pesmu o silovanju i njene pesme
imaju isto takvu naraciju. Čudna je ta veza između imitacije života i
umetnosti, i naizgled snohvatice Lise Germano, uvek koncizna svedočenja o
tegobama raznoraznih posledica idu u tom pravcu. Kaže da na novom albumu dok
peva o smrti traži načine da prevaziđe nelagodu oko svega što je asocira na
umiranje. Ovoga puta se unapred izvinjavam Lisi što baš nisam najpažljivije
obraćao pažnju na liriku, ali trenutno puštam da me Lisina kreacija odvede što
dalje. Fak(a)t: "ja sam storyteller, a ne songwriter" je sjajan uvod
za muziku koja kao da je neki programčić za neku muzičku kutiju. Gasim svetlo i
pokušavam da sam napišem libreto za "mogući svet" i začudo otkrivam
da nam se misli skoro ne razlikuju, bez obzira na to što su više obrisi no
iskazi. Neću da ih zapisujem, sledeći put će biti drugačiji i to je ta -
avantura. Glas koji se dvoumi da l' iz šapata da pokuša da dohvati melodiju,
orkestracija koja je tek na korak dalje od svojevrsnog minimalizma bez lažnih
okusa, ukusa i aditiva. Da l' bi u današnje doba Erik Satie bio ekskluzivan
kompozitor i da l' bi ispod njegovog kišobrana bilo mesta za amerikansku
sanjalicu, nikad nećemo saznati, ali možemo da iskopavamo naš legat za lično-utopijsko
slušanje. I zamišljamo stvari.
Za one koji su lenji i maše pri osluškivanju - Lisa Germano
nije Lisa Gerrard iz Dead Can Dance (nije smešno, mešanje ovih diva se dešavalo
mnogo puta) iako je slično prezime i nekada su bile labelmates. No, svakako nije
hendikepirana time. I kao bonus malo podataka za CV.Happines album za veliku
kuću (Capitol) koji bi olako od muzičke mašinerije bio notiran kao muzička
malograđanština i solo-pokušaj session i live muzičara (John Cougar Mellencamp,
Simple Minds...) da ga nije čuo taj emocionalni altruista rudar Ivo
Watts-Russel i reizdao ga na svojoj 4AD etiketi, a bespomučno nam ga
prezentirao legendarni Sloba Konjević i njemu hvala što sam uopšte i čuo za
nju. Njen uspon se teško može nazvati vrtoglavim, ali saradnja sa OP8 (svi
znaju za Giant Sand i Calexico), pa skorašnja saradnja sa Michaelom Brookom
(Nusrat Fateh Ali-Khan, Eno, David Sylvian i Robert Fripp), Smashing Pumpkins,
Hectorom Zazouom i sada velikodušno davanje "In The Maybe World" za
labelu našega gosta i ex-Swans sinonima Michael Gire ukazuju na beskompromisnu
doslednost. Ako i to nije dovoljno - novi član Modest Mousea, odnekuda nam znan
Johnny Marr, svirucka ovde. Dovoljno za navlaku, za ostalo će se već Lisa
Germano pobrinuti. Ovde ima svega sem obamrlosti. Tonik za noćne sate, prepun
gorkih mehurića koji mame.
