RETRO - At Swim Two Birds - Returning To The Scene Of Crime (Green Ufos 2007)

 

Mirišes na sneg i suze... (Ingmar Bergman, Persona, 1966)

Ovo neverovatno ime je prisvojio čovek kome je glavna mladalačka misao bila da se pojavi na bini iste večeri kada i The Fall, pa bilo to i u svojstvu predgrupe predgrupe. ROGER QUIGLEY, za siri populus poznatiji kao polovina pomalo poznatog manchesterskog dua The Montgolfier Brothers. Ustvari, ispravnije je reći - uvek manje (pre)poznat za ono koliko vrede i znače njegovi komadi. Danas je taj čovek za posvećenike takva životna i muzička snaga da oni pre vade njegove ploče negoli one Tindersticksa ili Duruti Column, a muzika zapisana na At Swim Two Birds se upravo (u)meće negde između ova dva već legendarna imena. Oba benda su mi u vrhu najomiljenih, ali zaista mislim da bi u ovom trenu Tindersticksi prodali asfalt po kome su špacirali na početku karijeru, a Vini Reilly se vrlo rado izložio nekontrolisanom bolu, ne bi li uspeli da sklope pesme ovakve desperije i lepote.

Poetika i naglašeni osećaj gubitka je primarni, a možda i jedini motiv ove ploče. Povratak na mesto zločina ne mora uvek da bude voljan čin, jedan nehajan časak i eto vas u nekad poznatom mestu u rodnom poluprepoznatljivom gradu, na mestu na kojem ne možete da shvatati (prava istina je - da sebi priznajete) da je naizgled davno zaboravljena ljubav bila i jedina i da se tu ustvari desio onaj jedini brodolom. Iskustvo i još nešto nas uči da se takve stvari ponekad intuicijom, raznoraznim postupcima ili nečim neobjasnjivim mogu u nekoj meri izbeći. Verovatno je i to i Quigley shvatio i učinio. Snimio je pesme iz svog opusa 90-ih godina prošlog veka koje su za neke teško nabavljive, za neke možda u zaboravu, za mnoge prvi put prisutne - iz novih uglova i aranžmanima koji su su samo p(r)otresli davne note koje umetnik u svom paklu čuva. Jednostavno, odlučio se da priđe na svoj način, pomalo ih osujeti, pre nego vibracije sa mesta zločina počnu u svom ritmu da se uvijaju oko njega. Uostalom sam Quigley kaže da mu je životni moto - "možes putovati koliko hoćes, ali si uvek "TAMO" kada stigneš..."

I kada otpeva poslednje reči na albumu ("just for me") zaključak je da je ova ploča naša koliko i njegova i da nema napred pre nego što se čovek ne suoči sa svojim demonima. Na sreću, dragoceni ljudi kao sto je Quigley su uvek tu da nas odvoje od konzumentskog hedonizma.

Ovo je predivna ploča. Jednostavno, predivna. Istovremeno ledi krv u žilama i topi srce. Skoro pa emocionalni egzorcizam & erotizam, bez ikakvih pseudo-toplih reči privida, puno sunca i uljuljkivanja... Nije to baš lako pronaći, a kamoli priznati i osmisliti. Zato je možemo inhalirati u sebe u razne svrhe. Najbolje preventivne.. Kreativne. Terapeutske. U misiji prenošenja lepote.

Artur Rimbaud je jednom oko svoje dvadesete rekao da ima strpljenja toliko da je gotovo otišao u zaborav. Mogu da dodam da je to pre samozaborav. Koliko god nas vid služio i koliko god strpljenja imali i slagali za sve i svakoga svaki dan mandale, ljudski je očekivati da i NAS/VAS nekad neko sasluša. I to je dovoljno. Ne znam da li sam zakasnio sa ovom pločom, ali ne smem da se žalim. Jedan grudobran više u borbi protiv samsare ili bilo čega već je sada ovde, i na tome sam zaista više nego zahvalan. Ovakvim pločama Quigley neće sebi staviti lovorove vence, ali kome je to i potrebno, posle svega.

I mala trivia, za one koji ne znaju - At Swim Two Birds je knjiga Flann O Briena i ako je verovati legendama, jedna od poslednjih knjiga koju je skoro slep James Joyce grozničavo isčitavao.

https://www.discogs.com/release/2638163-At-Swim-Two-Birds-Returning-To-The-Scene-Of-The-Crime

https://soundcloud.com/atswimtwobirds/returning-to-the-scene-of-the

https://open.spotify.com/album/06EH7DRXITiLw7yniirc7N