valtazarzauberquelle: RETRO . Lisa Germano - In the Maybe World (Young God, 2006)

U vreme zamagljenih godina sam zbog posla i tele/apela na koji se nije niko javljao, razgovarao jedne noći sa nekoliko minuta ranije silovanom ženom. Razgovor je trajao i trajao (oko dva sata), ali se i danas sećam skoro svake pojedinosti, kristalno jasnog akcentovanja reči. Tada mi je delovalo neadekvatno, ali je smireno i gotovo hladno/odsutno delovala ta nesrećna žena, dok mi je u neverovatnom, gotovo perverznom detaljisanju opisivala svaki sekund iz parka na putu do kuće i na iracionalno voljno-plastičan način opisivala svoje zebnje, strahove i očekivanja. Nije tu bilo nikakve patetike, šok je nad žrtvom preuzeo kontrolu i učinio inverziju u habitusu koji nije dozvoljavao rasplinjenost i ne znam šta bih još smišljeno ovde mogao da dodam. Lisa Germano je spevala pesmu o silovanju i njene pesme imaju isto takvu naraciju. Čudna je ta veza između imitacije života i umetnosti, i naizgled snohvatice Lise Germano, uvek koncizna svedočenja o tegobama raznoraznih posledica idu u tom pravcu. Kaže da na novom albumu dok peva o smrti traži načine da prevaziđe nelagodu oko svega što je asocira na umiranje. Ovoga puta se unapred izvinjavam Lisi što baš nisam najpažljivije obraćao pažnju na liriku, ali trenutno puštam da me Lisina kreacija odvede što dalje. Fak(a)t: "ja sam storyteller, a ne songwriter" je sjajan uvod za muziku koja kao da je neki programčić za neku muzičku kutiju. Gasim svetlo i pokušavam da sam napišem libreto za "mogući svet" i začudo otkrivam da nam se misli skoro ne razlikuju, bez obzira na to što su više obrisi no iskazi. Neću da ih zapisujem, sledeći put će biti drugačiji i to je ta - avantura. Glas koji se dvoumi da l' iz šapata da pokuša da dohvati melodiju, orkestracija koja je tek na korak dalje od svojevrsnog minimalizma bez lažnih okusa, ukusa i aditiva. Da l' bi u današnje doba Erik Satie bio ekskluzivan kompozitor i da l' bi ispod njegovog kišobrana bilo mesta za amerikansku sanjalicu, nikad nećemo saznati, ali možemo da iskopavamo naš legat za lično-utopijsko slušanje. I zamišljamo stvari.

Za one koji su lenji i maše pri osluškivanju - Lisa Germano nije Lisa Gerrard iz Dead Can Dance (nije smešno, mešanje ovih diva se dešavalo mnogo puta) iako je slično prezime i nekada su bile labelmates. No, svakako nije hendikepirana time. I kao bonus malo podataka za CV. Happines album za veliku kuću (Capitol) koji bi olako od muzičke mašinerije bio notiran kao muzička malograđanština i solo-pokušaj session i live muzičara (John Cougar Mellencamp, Simple Minds...) da ga nije čuo taj emocionalni altruista rudar Ivo Watts-Russel i reizdao ga na svojoj 4AD etiketi, a bespomučno nam ga prezentirao legendarni Sloba Konjević i njemu hvala što sam uopšte i čuo za nju. Njen uspon se teško može nazvati vrtoglavim, ali saradnja sa OP8 (svi znaju za Giant Sand i Calexico), pa skorašnja saradnja sa Michaelom Brookom (Nusrat Fateh Ali-Khan, Eno, David Sylvian i Robert Fripp), Smashing Pumpkins, Hectorom Zazouom i sada velikodušno davanje "In The Maybe World" za labelu našega gosta i ex-Swans sinonima Michael Gire ukazuju na beskompromisnu doslednost. Ako i to nije dovoljno - novi član Modest Mousea, odnekuda nam znan Johnny Marr, svirucka ovde. Dovoljno za navlaku, za ostalo će se već Lisa Germano pobrinuti. Ovde ima svega sem obamrlosti. Tonik za noćne sate, prepun gorkih mehurića koji mame.