Death Cult – Paradise Now ( Beggars Banquet 2024)

 

Prvo je bio Southern Death Cult koji je uprtio staze za tzv.punk pozitivizam koji je Goth pokret iskoristio da bi se raširio i pokrenuo neku novu subkulturu.  Njihov istoimeni debi album ( objavljen nakon raspada benda) i danas je uzbudljiv i simpatičan sa svojom na momente naivnošcu. Umetanje sve većeg broja akorda, umesto punk jednostavnosti je bio ne samo odmak od već umorne formule, već i dah i nagoveštaj nekih novih aroma i boja.

Ubrzo nakon raspada SDC Ian Astbury se spojio sa Billy Duffyjem koji se pre toga muzički intenzivno družio i sa Morriseyom ( često spominjani Nosebleed ) i bio član legendarnih Theatre of Hate, Ta inkarnacija se nazvala Death Cult i nakon raspada iste, muzičko partnerstvo pod imenom The Cult ( svaka Astburyjeva inkarnacija je imala reč manje! ) se nastavlja do dan danas uglavnom kao provodnik Duffyjevih riffova.  On usmerava čitav muzički smer cele ove avanture koja danas ne može da bude udaljeniji od tadašnje svežine.

Karijera Death Cult je počela EP-ijem Brothers Grimm koji se šepurio po indie listama , usledio je ubrzo jos jedan - Gods Zoo , a diskografska avantura je završena  kompilacijom Ghost Dance, koji je uz već objavljeni materijal sadržao snimke sa sesiona za Kid Jensena. Beggars Banquet, etiketa iza njih sada je očito,namirisala krv (novac) i aktivno su jahali na novom talasu koji se oslanja na post punk, psihodelične, rokerske i goth elemente.

Prosle godine su Astbury i Duffy reformisali Death Cult za povremene istupe u javnosti, a ove su izdali Paradise Now vinil, gde su ponovo naštampali Ghost Dance sampler sa izmenjenim izborom pesama. The Cult su kao novi bend predstavljali iznenadjenje koje je počelo sa vrlo dobrim albumom Dreamtime, kome je vreme samo dodalo neke nove kvalitete, a čuveni difficult second album Love je mogao da bude Nevermind pre Nevermind da je bio na nekoj major etiketi. Ali -Nevermind - album  Love je bio fantastičan, miks post punka I hevi preliva, naprosto neodoljiv. Singl  She Sellls Sanctuary je razarao liste i samo ga je duh i etika i markentiška i geografska (ne)rasprostranjenost sprečila da bude Smells Like Teen Spirit svog doba. Muzički I žanrovski ne, ali kao materijal pogodan za plasiranje I uzimanje rente od pesme svakako jeste bio.

Ovo vinilno reizdanje u sklopu čitavog recikliranja kojoj diskografska industrija sve češće poteže  je ne samo podsetnik, nego I uvodnik za one koji su preskočili rana predavanja ovih muzičara. Treba I spomenuti da su svojevremeno Death Cult koristili materijale iz legata SDC, a Cult neke od pesama Death Cult.

Na ovom izdanju vidi se već odmak od SDC (ocito jer je  intrumente navodio drugi covek) i diskretno približavanje The Cult avanturi. Zvuk je bio čvršci I strukturisaniji. Zato i ne čudi sto ljubitelji The Cult ( oni koji su ih otkrili nakon što su definitivno postali rok band ) lakše prihvataju DC nego SDC.  

Uprkos svemu SDC, DC i inicijalni period The Cult ostaju lepa epizoda u obrazovanju punk I post punk generacije kome se rado vraćamo. To je bio kraj jedne I početak druge ere. Tu se put već račva na razne strane. Posle zlatnih godina post punka The Cult I slični bendovi su iznova definisali neki otklon od glavne struje, na manje ili više uzbudljiv način. Sada su samo jedni od rokera koji nas secaju na neke ispuštene prilike. O ukusima, svakako ne vredi trošiti reči, niti nekog vući za rukav.

https://en.wikipedia.org/wiki/Death_Cult_(EP)