The Dears na početku karijere? Bilo je zabavno i prihvatljivo, mada je bilo
jasno da su avanzovali na talasu kanadskog hajpa koju su pokrenuli Arcade Fire.
Neka vrsta Nirvanine urgentnosti i dodavanje smisla rok-pop svetu, ali ipak bez
tog soničnog udara kojim je Nirvana terala da bilo ko okrznut zatraži od siline
tajm aut. čak je i Bowie osetio potrebu da sve to vozdigne na veći nivo. Hajp i rokenrol su uvek bili uvezani.Da ne bude zabune,nikako ne smatram da je to loša
stvar, sve što pozove na sabornost slične umove u gradjenu boljeg sveta je
dobrodošlo. Ono što je problematično je da danas čitam da Arcade Fire nisu
toliko bili zanimljivi, I to od istih ljudi (kritičara, publicista) koji su ih
dizali u nebesa. Slična stvar kao sa The Stone Roses, Oasis Ili Brit popom,
akteri i inicijatori hajpa su maltene isti, ali licemerje rok žurnalizma nije
nikada bila tajna, niti nešto skriveno.
Da se vratimo našim simpatičnim The Dears, nisu oni krivi zbog svega toga,
rade oni pošteno svoj posao. Lično, preferiram drugačiju vrstu kanadskih
bandova (mada dolaze iz istog grada, čak I snimaju na istim mestima ), ali
melodije svakome prijaju i sve je nekako lepše kada se sve po redu poklopi.
Uglavnom The Dears karijera je prolazila pored mene, polu-inertno što je bilo očekivano-kad
pre neki dan, iskočila je ponuda sa najrazličitijih strana za novi album
najoptimističnijeg imena. Maltene su svi vukli za rukav, mislio se hoću-neću,
ali sam rešio da pročitam neku recenziju da mi to raščisti. Izabrao sam meni najpouzdaniju i videh da uporedjuju singl Doom Pays sa nekim davno u ostavu sklonjenim snimkom
Roxy Music, da sve vuče na to vreme i da je ceo album u nekom retro raspoloženju
kada je rok počeo da dobija neke drugačije obrise I da se odmiče od pop
banalnosti. Naravno, kao klinac kojem je jedna od prvih ploča bila Roxy Music(
Country Life-pubertet je bio to, ko zna-shvatiće!) morao sam da poslušam pesmu.
Ima istine u preporukama, a i pesma je dobra. Pravo je osveženje da u moru
bandova- ne samo indie bandova koji kao da se štancuju- čujem jednu ploču koja
klizi, na momente resetuje stare osećaje. Zelim da verujem da će mi se na
kraju jezicak na vagi dopadanja navaliti na pozitivnu stranu, materijala ima. Ko
nekad, bez skipovanja, sa obaveznim stavljanjem na repeat da se bolje zapamti i ne oštete autori.
Iskreno saslušao jesam, ali pravi repeat je još uvek je na čekanju-samo
je nedostatak vremena i gomila nepreslušanih albuma prepreka,volje ima. Može da
mi se svidja ili ne, ali mora da se poštuje trud I entuzijazam.
The Dears i dalje traju i to je uspeh sam po sebi.
https://thedears.bandcamp.com/track/doom-pays
