The Cords – Fabulist ( Vagus #17)

Proleće je ovih dana oktobra. Sestre Tedeschi iz Škotske koje sebe zovu DIY duom zrače vedrinu, pozitivnost i vraćaju i pozicioniraju senke u onaj položaj u kome su bile kada je počinjao C86 i ceo taj indie zamah. Taman u periodu kada sam intenzivno preslušavao ceo taj korpus bendova koji su me činili opuštenim, bezbrižnim i punim neke pozitivne energije koja je pomagala da pravim bolju verziju sebe. Tada nam još svet nije otkrio da je spreman da nam postavlja različite zamke.

Mene su dirnule prividnom nemarnošću da se dopadnu ili ne dopadnu u trenutku kada se borba za zdrav razum odvija u svakom živom stvoru na planeti. Gitara i bubanj teraju svoie i teraju, a vokali izvlače sakrivenu te napola okoštalu mladost kod godišnjaka muzike koja im je bila uzor. Emocije su podrazumeva se fragilne, ali se ne odustaje od njih. Oganj nečije mladosti transcendentno klizi kroz vreme, Ovo je ujedno i neka vrste iracionalne borbe sa aždajama rock industrije, pošto sestre rade računajući da ce šarm, ljubav, skromnost i nepristajanje na mediokritetstvo bilo mejnstrima bilo pobočnih alternativnih puteva da ih učini srećnim I ispunjenim. Naravno, ako neko krene za njima, što da ne. Svet ce biti jači za jednu malu pobedu. A ima u njima lepote i hrabrosti sasvim dovoljno za početak puta,,.

https://thecordsband.bandcamp.com/track/fabulist-2

Oktobar.07.10.2025 – ReStArt – Pun borbenog duha na brdu stojim

 

01.Mary in the Junkyard – Marble Arch

02.Mary In The Junkyard – Teeth

03.Pearly Drops – Ratgirl

04.Cut Copy – Belong To You

05.Clifford – Ink Blot

06.Hunk and His Punx – Alone in Hollywood On Acid

07. Dinosaur Jr. – Freak Scene

08.She’s green – Figurines

09.Teethe – Tires and Bookmarks

10.Softcult – Pill to Swallow

11.Sungaze – Shadows

12.Attic Ocean – Lillies and Sea

13.Vines – Evicted

14.James K – Hypersoft Lovejinx Junkyard

15.Laraaji – Being Here ( Flow Goes The Universe)

Automatic – Is It Now ?( Vagus # 16 )

Povratak u osamdesete je za mene uvek dobrodošao, ako ima adekvatnu zaledjinu i kvalitet podignut na lestvicu iznad proseka. Anterior. Posterior. Superior.

Jako dobro uhvaćen duh tih godina sa basom koji vodi igru kako on hoće, vokali poluinfantilni- poluavangardni sa intencijom i vizurom tinejdzera-zavisi kako ko vidi, ritam uskladjeno naslonjen na klavijature. Zamišljam sebe, tamo negde početkom osadesetih kako otvaram paket tek pristigao iz Engleske I vadim ovaj 7”inčer nestrpljiv da ga namaknem na gramofon, mirišem omot i trudim se da zapamtim sve sitnice sa omota i gledam da li ima nesto urezano na rilnama pored centralne etikete. To je uvek bila neka porukica koja je bila zagonetka. Tako je nekad bilo.

Pisao sam ranije, Automatic su ženski post punk trio iz LA čija je bubnjarka kćerka Kevina Haskinsa bubnjara Bauhausa i Love and Rockets. Ali nije toliko bitno, čak nije uopšte bitno posle preslušavanja I istrazivanja opusa, ove sada već zrele osobe su imale svoj put – obogaćuju ga uspešno, imaju svoju viziju, svoju publiku, ako se neko nakači zbog bilo čega trivijalnog - još bolje.

https://en.wikipedia.org/wiki/Automatic_(American_band)

https://automatic-band.bandcamp.com/track/is-it-now

Oktobar.03.09.2025 – ReStArt –Pozar usred dana, lagano gori!

 

01.Nothing – Blue Line Baby

02.She’s Green – Willow

03.Guck – IDGAG

04.The Cords – Fabulist

05.Crumbs – Deir Deirdre

06.Sea Lemon- Stay

07.Heavenly –Portland Town

08.Swansea Sound – Oasis vs.Blur

09.Twen – Godlike

10.Hot Wax – Treasure

11.The Charlatans – We are Love

12.Tchotchko – Playin’ Dumb

13.Nation of Language – This Fractured Mind

14.NewDad - Roobosch

15.Molly Nilsson – Swedish Nightmare

Guck – Gucked Up ( Vagus # 15 )

Band koji je došao da počisti svu prljavstine, nepotrebne stvari, koještarije i pohita ih uz kaljave rite u garbidž, što bi rekao jedan moj drugar. Ono fascinantno je to što ovo zvuči posle toliko vremena baš kao ljuti The Birthday Party, samo sa ženskim vokalom. Muzika je u dva tri zamaha napravila prazan prostor i sada čovek moze da ga popunjava čime hoće, najmanje baljezgarijama koje mu nameću. Jednostavno, kratko i jasno. I ostatak materijal je podjednako žestok, hitar, ubrzan, ne gubi svoje vreme i hita svojim tokom, nikad nizbrdo. Učili su se na zaostavštini koja je opravdavala izabrane krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, one koji su se opirali možda i ne znajući tada zašto, a sada im je sve jasnije.Naravno, garnirano je novijim tagovima i ako bih nekom morao da ih opisem rekao bih uz ogradu- mahniti i frenzični post punk nowave noise math rock. Band je iz LA, USA i snimaju za nikad čuo etiketu Three One G, kojom ću da se posle ovoga pozabavim, Ostalo sve piše na bandcampu i na nekim drugim mestima, u ovom slučaju sam recimo samo uzbunjivač!

 https://guckitup.bandcamp.com/track/gucked-up

Septembar 30.09.2025 – ReStArt –Tiha mu snaga lagano se kupi…

 

 

01.Ólafur Arnalds - Hægt, kemur ljósið

02.Sparks - Porcupine (Official Video)

03.UNKLE – Price You Pay

04.Yndling – It’s Almost You Are Here

05.Everything Everything – Tin ( The Manhole)

06.CocteauTwins – Alice

07.Erland Cooper –Longhope

08.Sarah Spring – Forever Unknown

09.Kathryn Joseph – Wolf

10.The Twilight Sad – It Never Was The Same

11.Pretenders – Back On The Chain Gang

12.Grace Jones – Private Life

13.LaurieAnderson – Born, Never Asked

14.Kate Bush – Breathing

15.Cranes - Adoration

Nico – The Fairest Of The Season ( Vagus #14)

 

Pesma koja otvara Chelsea Girl album je jedna od onih koja je morala da nadje mesto u This Mortal Coil franšizi, eto takvog je kvaliteta i sentimenta. Nico se šunja kroz pesmu, oživljava sve njene dileme, uporno želi da preskoči prag zone komfora i suoči se sa promenom od koje priželjkuje boljitak i obilje novih senzacija i kao narator ih vidi i vizualizuje. Dinamiku pesmu podiže činjenica da kao i svaka osoba traži još jedan podsticaj ne bi li konačno uradio/la ono najteže-prvi korak.

Muzika je skoro na ivici uptempa (uslovno), ali još uvek melanholična, ceo album je takav i to ga čini takvim-često ga uparim ne sa Velvtima (iako je nastao posle debija), već sa Nickom Drakeom i odjednom iz sve te melanholije se pojavi svetlo u mom malom prostoru, gde praktikujem solitary party groove i sve postaje prijemčivije, izglednije za prevazilaženje. Pesmu je inače napisao Jackson Browne,čuveni americki kantautor koji je samo jedan od kontributora na albumu- spomenimo jos Lou Reeda I Bob Dylana.

Mnogo toga bi moglo da se napiše o ovom albumu, koji izdržava uporne nalete testova vremena. Nico je skoro slučajno upala u sva dogadjanja, ali je postala rolemodel nekih segmenata rokenrola, pop kulture usudio bih se da kažem. Ipak, u ovim malim crticama se trudim da beležim male-velike pojedinačne pobede i tako će i da ostane.

https://en.wikipedia.org/wiki/Chelsea_Girl_(album)