Укупно приказа странице

четвртак, 27. март 2014.

Barry Adamson - Stranger on the Sofa ( Central Control 2006 ) / Popboks








Pre bezmalo tri decenije Barry Adamson se na audiciji za Magazine pojavio samo s jednom žicom na basu. Howard Devoto je najpre bio zaprepašćen, ali nakon kraćeg vremena isto toliko i raspamećen umećem dotičnog, pa je požurio da čoveka sa afro frizom što pre primi u postavu (za one koje interesuje trivia –Barryjevo objašnjenje je bilo da nema dovoljno novca da kupi sve žice). Istinito ili ne, jedna ili više žica – sada nije ni tako bitno, ali je priča već poprimila (polu)legendarne obrise.
Ono što se računa je da od Magazine nije mogao pronaći bolje okruženje za svoje rasviravanje; istovremeno je ugradio sebe u jedan od kamena temeljaca onoga čime je new wave izneo kao jednu od svoji najvećih osobenosti ili po čemu ga barem ja najviše pamtim – sjajne, inovativne i harizmatične basiste.
 
 
 
 
Nakon što se na vreme i krajnje pošteno i samosvesno Magazine samoukinuo, Barry Adamson je nastavio svoju avanturu uz skute bogohulnog božjeg poslenika Nicka Cavea u njegovim Bad Seedsima, i iz senke nesebično obeležio ploče na kojima je svirao. Nije li jedan od vrhunaca kreativnosti onoga što je Barry uradio na primer Tupelo – nema toga ko nije rekao: "Hm, pa ovoga bih se i ja setio!" Da, ali niko tako nije svirao da bi zaslužio mesto u dotičnoj postavi.
Uglavnom, i ta priča ima kraj, te se naš junak odvažio na sopstvenu muzičku odiseju – počeo je da pravi muzičke predloške za imaginarne filmove uz poneku sporadičnu istinsku filmsku avanturu. Na tom je putu i davao i dobijao kredibilitet od gostiju i pomagača kao što su Diamanda Galas, Billy MacKenzie (Associates), Anita Lane, pa i Jarvis Cocker (Pulp), i zaista sva izdanja koja je od reda u svojoj on-the-edge poetičnosti nudio uvek su dodirivala neke vrhove. Barry Adamson je postao jedan od etalona za serioznost u svojoj neozbiljno ludoj i tajnoj radionici.
 
 
 
 
I evo, posle mnogo godina zatičemo Barryja kako se meškolji na sofi svoje sopstvene etikete, kako sa sebe kao sa stranca otresa flajere i kataloge velikana koji su ga uvrstili u svoj CV (Virgin, Mute...) i prvi put nakon 2002. (King Of Notting Hill i dobrovoljne pauze) vraća se uz pomoć samo par gostiju sa novim soundtrackom.
Jedno od gostujućih imena, britanska glumica Anna Chancelor, probija se naracijom iz Here From The Hole kroz nimalo prijatne i ohrabrujuće sonarne zvuke, a sve govori da je Adamson ostao ista ona osoba sa istančanim, gotovo nadmenim osećajem za meru, da i dalje ne živi u sigurnosti i učmalosti, već se sprema na pokušaj da svakim novim slušanjem zagospodari našim vremenom. The Long Way Back Home, koja se naslanja na opener, dovodi nas namah u dilemu nije li neko podmetnuo muziku s nekog drugog diska – ima tu i krajičak countryja, ali to traje samo... namah.
Officer Bentley's serious dilemma sa velikim omažem XTC iščašenosti vraća album na svoj predvidivo-nepredvidivi kolosek (što je kompliment u Barryjevom slučaju), dok se Who Killed Big Bird poigrava sa jazzom – jednom od omiljenih Adamsonovih igrarija. Da ga tako nešto interesuje, Theresa Green bi mogla da prokaska top-listama ili bar popravi neki budući James Bond score, ali... verovatno da ovako sve ima vise smisla.
 
 
 
 
 
Instrumental The Sorrow and The Pity je adekvatan nazivu, a tenzija i teskoba se znojavo izvlače kroz My Friend The Fly i polako manevrišu u još jednu polutansku jazz slagalicu. Inside Of Your Head kao da usporava hod pred sam kraj ploče, a onda You Sold Your Dreams profesorski drži lekciju čitavoj novoj generaciji izrasloj na tekovinama novog talasa koju je i Adamson dozidavao.
Deja Morte, i još jedna naracija koja šalje trnce niz kičmu – ovoga puta je uz Adamsonov loop zadužena Pscalle Fuiulee-Kendall, a Diseemble uljudno i nenametljivo podseća na par zaštitnih znakova koje je naš junak patentirao – fantastična vožnja do odrednice Free Love, koja završava ovaj album. Ima li kakve poruke ili se one šalju poštom, što reče neko nekada davno. Sve je na ljudima koji slušaju.
Barry Adamson je dokazao da iza svih njegovih soundtrack avantura stoji osoba koja ima i imaginaciju i muzičku kompetentnost da je sprovede najpribližnije onome što mu svira u glavi. A za nas koji konzumiramo najdragocenije je saznanje da jednostavno nemamo izbora i mislimo da zaista to mora i može zvučati samo ovako. Barry je šarmer; u stvari, on nas sve vreme upravo u to ubeđuje.
 
 
 
U današnje vreme, kada mnogobrojni više i pre projekti nego albumi svoje po inerciji sakriveno mish-mash i eklektičko umetničarenje spajaju u uvredljivu mentalnu larmu i kreveljenje, a misle da sebi neprimetno obezbeđuju alibi za neinventivnost, Barry Adamson se pojavljuje sa svojevrsnim Midinim dodirom i daje nadu da još ima mesta za individualce koji naizgled voze drugom stranom. Bez ikakve pretencioznosti i zabavlja i vaspitava, i ne bode oči svojom vulgarnošću.
Kao što rekoh, njegove ploče ne treba suprotstavljati jednu drugoj, već stavljati jednu pored druge. Ocene da je ovo najbolji Adamsonov album iz poštovanja prema ovom umetniku neću uzimati u obzir. Od fantastičnog Moss Side Story, Oedipusa, sve čine jedan mozaik, koji se strpljivo gradi. Nadam se da je slaganje tek negde na polovini i da će mnoštvo kamenčića naokolo koji su mu oruđe i dalje videti u raznim bojama.

четвртак, 20. март 2014.

Death & Vanila - EP ( Hands In The Dark 2014 ), Vampyr ( Moon Glyph 2013 )













biciklizmu, pobeda autsajdera iz bega ne donosi mnogo u generalnom plasmanu, ali čini da se o svemu priča skraćenog daha. Švedski samosponzorisani tim Death and Vanilla - ima energiju begunaca, dok ih sa entuzijazmom prate oni koji su ekvivalent ljudi koji gledaju kompletne trke i sve reprize, a ne samo zadnjih 20-ak ili još manje kilometara. 
D&V su osvežili timsku taktiku krajem 2013 i početkom 2014 godine "novim" izdanjima. Hronologija nije uvek najbitnija stvar, i prvo pozitivno brojanje je ovogodišnje reizdanje (uz bonuse) EP debija iz 2010. godine za Hands In The Dark (Francuska). Odmah sam se setio zašto sam ih u čitavoj gunguli zavoleo od nultog kilometra. Atmosfera krupnozrnih i/ili crno-belih francuskih i/li inih noir filmova uz popi-tripi psihodeliju šezdesetih i sedamdesetih su kao nadev /glazura za patišpanj subliminalne kraut motorike. Nije čudo da ih fanovi puštaju da sede ispod trona na kome su Broadcast ili Sterolab.
Drugo pozitivno brojanje je prošlogodišnje (2013) izdanje za američku etiketu Moon Glyph i svedoci o D&V živoj muzičkoj pratnji uz projekciju (nemog) filmskog klasika Carla Theodora Dreyera  "Vampyr" iz 2012. godine na Fantastisk Filmfestivalu . Ovakva pratnja je privlačna zadnjih godina za mnoge umetnike (Cult With No Name, Pet Shop Boys, Steve Severin, Mum, Sunn O ))) ) i najvažnije je da ono što čujemo ima zajednički duh sa pokretnim slikama. Plus --> ako ima i sopstvenu snagu.

Preko polupripremljene psihopopedelije D&V su eksperimentisali i za sebe i za publiku. Razmaz je nalik svojevrsnom blagom Rorsahu - ono što (barem) ja čujem, ide od majke živih pratnji i priključen(i)ja (The Cure/Carnage Visors), Constellation eklekticizma i do zamišljanja kako su Bohren & Der Club Of Gore zvučali na sessionima u prvim trenucima kačenja za noir jazz.





 http://deathandvanilla.bandcamp.com/album/vampyr
 http://deathandvanilla.bandcamp.com/album/death-and-vanilla-ep-reissue


среда, 12. март 2014.

The Cyclist Conspiracy - Virility




Možebiti da The Cyclist Conspiracy postanu uskoro jedan od omiljenijih bendova. Za sad, umesno žongliraju ritmom, dinamikom, glasovima i dramatikom. 
(Još uvek) embrion (anti) world orkestra koji oko sebe slaže Nikola Urošević (možda najpoželjnije kao -> eks-Bicikl i Kinovia ) u rascvetalom, hard & psychetno free energy cha(n)tu, za koga nije bitno korespondira li entuzijazmom sa ovim ili nekim od sledećih svetova !? Uostalom budisti kao Virya prepoznaju baš takvu energiju.
Kako god, The Cyclist Conspiracy debi singl je razmrdao udove i pokazao da ljudi imaju izbore, čak i kada su oni sa mnogih strana obesmišljeni.
Za kraj, lični opis preslušavanja. Clear your mind and your ass will follow !
Jos bolje, po onoj staroj srpskoj sa pali jezika - Turn off your mind, and your ass will follow !







четвртак, 06. март 2014.

Intervju: Ola Fløttum (White Birch) - Vazduh, Dah, Ljubav...







U skoro nesnosnoj navali novih bendova, nekoliko imena me je ščepalo u blagotni vrtlog. Zahvalan sam na tome samo zbog činjenice da čovek ne može živeti u isto vreme više od jednog života, a opet tu su i stvari koja se zovu svakodnevne obaveze i sve što ide uz njih. U poslednjih petnaestak godina sećam se da su me samo dva albuma toliko opila da jednostavno nisam imao šanse da se oduprem. Prvi je bio Afghan Whigs i "Gentleman", a zatim kao grom iz vedra neba norveški The White Birch albumom "Star Is Just A Sun". Ushićenje je bilo toliko da sam album nosio uz sebe u svakoj prilici, elektronskim pismima obasipao prijatelje linkovima, preporukama i još štošta... Nakon toga sam otkrio i Portrait Of David, solo album Ola Fløttuma i tu više nije bilo kraja. Nije uopšte na odmet podsetiti da su White Birch band sa Glitterhouse etikete, čiji se umetnici svako malo pojave u Beogradu i to možda privuče još nečiju pažnju. Moram da priznam da me je upravo i Glitterhouse veza, tj. oduševljenje čitavog njihovog personala i samoproglašenje za album godine u njihovoj produkciji i dovela do njih. Par downloadinga, grozničavo naručivanje albuma, a zatim samoizolacija i stvaranje ličnog utopijskog sveta sa "Star Is Just A Sun"... Nekada treba jako malo da svet ne bude najgori od svih mogućih. Kratkotrajna nada da ću Olu videti zajedno sa Salvatore u Banatskom Novom Selu i Beogradu raspršena je činjenicom da ih je napustio pre te turneje. Eh... Tako sam promašio i Crime & The City Solution i Loop, ali ne žalim. Takve stvari se kasnije obavezno jave na najneočekivanijim mestima u istom dvorištu. Strpljiv - spasen... Mislim da nije uopšte neophodno spomenuti koliku mi čast i ispunjenje čini razgovor sa Olom. Pogotovo nakon novog albuma, o kome će biti reči u sledećem broju...


 Ola, reci nam kako je The White Birch nastao i ko je za to najogovorniji. Siguran sam da si ti imao ključnu ulogu, ali šta je bio razlog da baš muziku izabereš kao sredstvo izražavanja? Ola Fløttum: - Da, ja sam sa Hansom Christianom osnovao bend 1996. i ubrzo smo nakon poznanstva sa Ulfom kompletirali postavu. Hans Christian je sa mnom zajedno već pre toga svirao u jednom bendu, poprilično oštrijim od The White Birch, ali smo želeli da čitavu stvar spustimo na nežniji i ličniji nivo. Dakle, sva trojica smo svirali pre toga u mnogim bendovima, no niko od nas nikada ništa nije realizovao kao ploču. Imali smo takođe i četvrtog člana, Frodea, koji je bio za bubnjevima, sve dok se nismo ipak ustalili kao trio. A muzika? Pretpostavljam zbog činjenice da sam se time bavio već godinama. Bilo je prilično lako to uraditi, znali smo ljude sa scene, a i bilo je jako zabavno. 

\
 Možeš li mi reći ko je sada u postavi, jedan moj prijatelj vas je gledao nedavno u Minhenu i na slikama je dama za klavijaturama?
- Trojica nas je u bendu, Hans Christian, Ulf i Ola (ja), a imamo još dvoje ljudi za koncerte - Lindu i Mariusa. Baš pred koncert u Minhenu Mariusu je javljeno o bolesti u porodici, zato nas je bilo samo četvoro na bini.

Šta se dešava sa prva dva albuma ("Self Portrayal" i "People Now Human Beings"), da li će u nekim reizdanjima biti ponuđeni publici, i šta misliš sada o njima?
- Prvi album "Self Portrayal" neće biti uskoro reizdat, koliko ja znam. Ceo tiraž se sastojao od nekoliko stotina ručno napravljenih primeraka (omot je isto rađen po principu ručnog rada, svaki zasebno) i rasprodat je oko 1997. ili tu negde. Snimili smo ga u našoj prvoj godini rada kao bend. Samo smo iznajmili studijsku opremu, aktivirali komande i počeli da snimamo. Da, još se sećam da smo greškom izbrisali ceo materijal snimljen tog dana. Tada smo poželili da sledeći album snimimo bez nekog predugog čekanja. Drugi album "People Now Human Beings" je izašao 1998. i trenutno je ponovo realizovan kroz Glitterhouse. Može se nabaviti samo kroz njihov mail order servis i na našim koncertima i nema ga u slobodnoj prodaji. To je bilo i prvo iskustvo sa Helge Stenom koji je nakon toga producirao i sve naše albume (naravno sem već pomenutog prvog). "Self Portrayal" je više rock album, možda nešto kao Sonic Youth, dok je "People Now Human Beings" malo više industrial i pomalo desperantan i mračan, u svakom slučaju je bio drugačiji. 





Stigli smo do "Star Is Just a Sun". Da li i ti misliš da je to zaista specijalan i divan album. Kako na njega gledaš iz ove perspektive, kako je sve to ispalo tako briljantno?
- Jeste, zaista je izuzetan! Najviše zato što je to jako ličan album, moj jako ličan album. Osećam da smo tim albumom uspeli sve ka čemu smo težili, a nismo uspevali, a to je bila ambicija da budemo svoji, a ne samo kopija drugih bendova. Zaista jako volim način na koji smo sve postavili, kao neku vrstu putovanja, od samog početka pa do kraja. Volim način na koji su pesme ogoljenje, način na koji otkrivaju unutrašnju strukturu bez skrivanja iza niza bespotrebnih slojeva. Bilo je pomalo i zastrašujuće, znali smo da pesme imaju potencijal da budu jako, jako dobre, ali smo se i plašili da se sve ne razbije u paramparčad. Na svu sreću i ljudi misle da je ispalo sasvim dovoljno dobro.

Ti si imao i paralelne projekte, Portrait Of David zvuči kao bliski rođak The White Birch, dok se Salvatore kreće u sasvim drugačijim vodama. Kako to da si im prišao, a opet zašto si se onda i razišao sa njima?
- Napustio sam Salvatore jer jednostavno nisam imao vremena za oba benda, a moja posvećenost bendu zahteva mnogo, mnogo vremena... Ali 1998. pokretanje Salvatorea je bilo više nego zabavno, mnogo improvizacije i slično. Portrait Of David je kompletno moj solo projekt i teško je da ga na bilo koji način odvojim od sebe. Uostalom, nešto se nosim mišlju da bih mogao da uradim i novi solo album u neko skorije vreme.

Koja je to lakoća sa kojom dostižeš tako veličanstvenu lepotu i melanholičnu ambijentalnost u muzici. Još samo dva imena mi padaju na pamet kada se setim The White Birch, a to su This Mortal Coil i kasni Talk Talk, tj. rani Mark Hollis...?
- Hvala ti, zaista se radujem da ceniš i voliš to što radim. Pre rada na "Star Is Just A Sun" sam znao za This Mortal Coil, sjajan "bend'" i moguće da ima nekih sličnosti. Ali Talk Talk sam, iskreno rečeno, otkrio tek nakon što sam u gomili recenzija video da nas ljudi upoređuju. I sada je Talk Talk jedan od mojih omiljenih bendova. Neverovatna je to muzika. Mislim da me inspiriše svakodnevni život. Sve što se dešava oko mene, nas, i, naravno, sva drugačija muzika koju slušamo. Uvek je tako da muzika nastane prvo, tek onda lirika, i mogu ti reći da nas ponese atmosfera muzike koju kreiramo u prvoj fazi stvaranja pesama da uobličimo u ono što se pojavi kao krajnji ishod. 

 Zašto toliki razmak između dve ploče?
- Bilo nam je potrebno vreme da budemo zadovoljni i albumom i pesmama. Uvek napišem više pesama nego što objavimo. Želimo samo da sve ispadne najbolje moguće, probamo različite pristupe pesmama, to ume da traje i dok se to desilo ovoga puta, tri godine su već bile iza nas...

"Come Up For Air" ima za nijansu optimističkiji naslov, nije li to istina? Zvuk odaje malo više svetline, ali je podjednako impresivan! Šta si tačno želeo da postigneš ovom pločom?
- Iskreno, pokušali smo zaista da napravimo malo svetliju ploču, ali da ne izgubimo dubinu i intimu koju smo želeli da ostavimo kao integralni deo ploče. A odvojeno od toga želeli smo i da nastavimo sa zvukom koji smo otkrili za vreme snimanja "Star Is Just A Sun".

Malo o videu Seer Believer (http://thewhitebirch.one.no/thewhitebirch.html ). On govori o tebi, od rođenja pa do danas. Da li to znači da si ti The White Birch ili je to jednostavno koincidencija i činjenica da si eksponiran kao frontmen ispred benda?
- Video je baziran na filmskom materijalu iz mog života, ali The White Birch smo naravno nas trojica. Bilo je najprirodnije da napravimo video iz mog života, režiser je video materijale koje je moj otac snimao kroz moje detinjstvo i on je rešio da ceo svoj video bazira na toj ideji.

Uvek sam želeo da znam mnogo o ljudima iz mojih omiljenih bendova, kakva je muzika koju slušaju, imaju li omiljenog autora/bend danas, postoji li ploča koja im je promenila život?
- Volim i slušam jako puno različite muzike. Smog, Anour Brahem, Satie, Nick Drake, Miles Davis, Godspeed You Black Emperor, Stereolab, Arvo Pärt, Kate Bush, Sonic Youth, Antony & The Johnsons, Swans, Beethoven, Jan Johansson, Kraftwerk, Pink Floyd, Talk Talk, Rachel´s, Neil Young, Radiohead, Sufjan Stevens, My Bloody Valentine, Steve Reich, Ane Brun, Nick Cave, Radka Toneff da nabrojim samo neke.. :-) Mnogo različitih albuma me je vremenom menjalo i uticalo na mene u različitim fazama života. Nekoliko prvih koje ipak moram da spomenem su Kate Bush ("The Kick Inside") i The Cure ("Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me..") Bila je to prilično violentna muzika za moje tinejdžersko srce u tom vremenu... 




Šta čitas? Omiljeni autor? Tvoje pesme imaju jaku vizuelnu komponentu, u najširem mogućem kontekstu i tako utešnu intimu. Koji su ti omiljeni filmovi, režiseri? Moram da ti priznam da mi neke The White Birch pesme zvuče kao soundtrack...
- U Norveškoj ima jako puno sjajnih pisaca. Kjell Askildsen je jedan od njih. Mnogo ga volim. David Lynch, Wim Wenders, Stanley Kubrick, Jim Jarmush su odreda sjajni režiseri. Ne znam zašto, ali "Grk Zorba" je uvek bio poseban film za mene. Kada ga gledam, osećam kao da se vraćam kući.


Opiši mi vašu relaciju sa Glitterhouse. Igrom slučaja imam tamo neke kontakte i znam da su na etiketi mislili da ste sa "Star Is Just A Sun" dotakli zvezde, toliko je bilo njihovo oduševljenje albumom. U Norveškoj ste na Racing Junior. Koliko je umetnička sloboda važna za vas?
- U stvari, Glitterhouse je naša jedina etiketa trenutno. Racing Junior samo distribuira naše ploče u Norveškoj. Glitterhouse su zaljubljenici u muziku i lako je raditi sa njima, jer imaju neverovatan respekt za muziku i same muzičare. Nema baš svako u muzičkoj industriji takav pristup... I da, umetnička sloboda je veoma važna za nas. Uvek želimo da završimo album po sopstvenim merilima i ne želimo da zadovoljimo nikoga sem nas. Mislim da je to najpošteniji način da se iskreira nešto što bi i drugi cenili. 


 Mnogi Glitterhouse bendovi su svirali u Beogradu, čak i neki norveški. Pretpostavljam da ne biste odbili takvu ponudu. Gde ste sve do sada svirali?
- Voleo bih da sviramo u Beogradu, nikada nisam bio tamo. Svirali smo po mnogim mestima u Evropi. Kasnije u maju, počinjemo drugi deo zimske turneje, i to u Italiji, što je, računam, najbliže tvojoj zemlji. Možda svratimo sledeći put, ko zna... To bi zaista bilo sjajno! 



Kakvi su planovi nakon promocije albuma. Video je već u rotaciji, kao što rekoh!!
- Planovi su da se uradi sledeća evropska turneja i turneja po Norveškoj. Nadam se da ćemo raditi i neke festivale tokom leta, a već sam počeo sa pisanjem pesama za sledeći album i nastaviću s tim. A vrlo brzo će album biti izdan u USA i Japanu, pa treba malo poraditi na tome...


Sad, nadam se da neko od promotera čita ovo. The White Birch na nekoj od bini, recimo, Exit festivala. Jedan od njihovih najimpresivnijih zvučnih manifesta zove se Danube Movies, nastao fascinacijom Dunavom na članove benda dok su ga gledali sa neke bečke terase. A pogled sa Tvrđave je mnogo lepši i spokojno boji dušu... bio bi to savršen spoj... Uveren sam da bi melanholija skakutala i zaplitala vazduh iznad vode. Pozdravljam sve organizatore i nudim diskove na pozajmicu. U dobroj veri... 

mart, 2006.

уторак, 04. март 2014.

Branka Parlić - Satie and Beyond ( Sing Sing Records 2014 )




Milion i plus preslušavanja prethodnih albuma Branke Parlić (u daljem tekstu BP) preko YouTubea i generalna halabuka oko socijalnih mreža i servisa su mi prizvali mišljenje Paula Morleya da je svrha popularne muzike da ljudima okupira vreme i nameri ih da ga kvalitetnije ispune. Socijalne mreže i servisi (je)su fenomeni pogodni za svakojaku vivisekciju, ali umeju da budu i jaka potpora i simuliraju gurua koji sugeriše izbor. U slučaju BP se sve sklopilo i novosadska umetnica bi mogla da bude opservirana u kontekstu kako i da li takav "virtuelni realitet" može da pomogne u onoj "običnijoj" zbilji. Pre svega, umetniku koji je opredeljen za kvalitet - ne strategiju "carevog novog odela". Srećom, slučaj BP je interaktivan, reč je o prepoznavanju umetnika i umešne publike uz komentare i uzvike podrške.








Za one koji (još) ne znaju, BP izvodi dela Nove Muzike i ono zanimljivo je da su to uglavnom autori senzibilitetom dostupni onome što se bez puno promišljanja zove popularna kultura, a da pri tome ne gube ništa od serioznosti. Prilog tome je opšte mesto o Eriku Satieju kao prvom pop kompozitoru, dok o Philipu Glassu i njegovom prozimanju svega ni ne treba trošiti reči. Gdja Parlić je (i van granica zemlje)  zaslužila status raspoznatljive umetnice i novi album uz Satieja i Glassa donosi izvodjenja holandskog minimaliste Jeroena van Veena i britanskog (post)minimaliste Grahama Fitkina (izdavao i za manchesterski Factory Classical, sub-etiketu čuvenog Factoryja). Satie and Beyond je sniman "uživo bez publike" tri dana u Holandiji Harmony Center Theatre u Leeuwerdenu, i u istom prostoru je u pauzi snimanja upriličen koncert sa koga možemo čuti i Glassovu Metamorphosis. Album nudi još jedan snimak uživo sa publikom, opet Glassova --> Glassworks/Opening snimljena 2006. unovosadskoj Sinagogi.





Izvodjačka konstanta i momentum BP je da preko krajnje lične naracije saopštava vidjenja i iščitavanja umetnika, izoštreno, fokusirano, uz temperament koji ne provocira konflikt sa namerama kompozitora. Taj spoj ličnog i raspoznatljivog je izgleda najteže postići, ali po tome su ploče BP karakteristične i zaista se izdvajaju u čitavom moru izvodjača. Ovaj album uspeva kao još jedan iskorak u tom pravcu.





Aktivizam i pristup koji BP generalno projektuje, na Satie and Beyond se zaokružuje specifičnom poetikom. Ceo materijal je sniman analognom, za neke starinskom opremom, izdat je kao vinil i sa omotom koji ima nenametljivu i bistru dinamiku. Najzanimljivija je prednja strana omota sa jednostavnom fotografijom, što bi rekli drugari iz Obojenog programa - kao omot(i) Patti Smith, dok zadnja strana info sekcijom evocira nostalgiju sa kraja 70-ih i početka 80-ih. Dizajn je uradio Error - ovoga puta je to sam(o) Čeda DrčaSatie and Beyond treba nesumnjivo i povezati kao deo kontinuiranog rada na koncertnom serijalu Nove Uši za Novu Muziku ,koju je BP pokrenula 2006. u Novom Sadu. Ako čitav koncept organizacije dodatno zaživi ( sa nedavnom registrovanim udruženjem za promociju savremene muzike "Nove Uši" ), može postati neka specifična i minimalistička verzija manchesterskog Factory Classical. Logistika je daleko manja, o broju ljudi i sredstvima da se ne priča, možda tek procenat onoga sto bi sama poželela, ali to nije nužno hendikep. Kao sto piše upravo na jednom sloganu sa već pomenutih društvenih mreža - nekad je nečijih dva odsto veće (i jače oružje protiv indiferentnosti -ja dodajem) od nečijih 100 odsto.