Укупно приказа странице

четвртак, 30. јануар 2014.

Xiu Xiu - Angel Guts:Red Classroom (Bella Union 2014)









Skipovao sam nekoliko zadnjih Xiu Xiu naslova ---> naknadno preslušavanje jednog od njih, cover albuma Nina - sugeriše da je na moju štetu. Kontinuitet bi se nastavio da nije bilo preporuke Simona Raymondea ( ex-Cocteau Twins, trenutno Snowbird ) u kojoj za album Angel Guts:Red Classroom kao referencu spominje rane radove Cabaret Voltaire.



Album sam slušao na povratku iz noćne šihte i iz mentalne institucije u kojoj radim. Pored muzike i post iracionalni umor je (u)činio da ispliva crnilo, i činilo se da za Angel Guts neću baš tako lako da se hvatam. No, ni dan daleko, u relaksiranijem raspoloženju sam kao krucijalnu nijansu apstrahovao artizam.



Pomenuti šefildski ekperimentalizam (Cabaret Voltaire) u simbiozi sa redukovanim, pseudo gotičkim cajtgajstom kakav je habitirao osamdesetih u Leedsu (glas i oštrina ranih The Sisters of Mercy ) i podržan VorteXom novih coldwave bendova & novootkrivenih do sada neprepoznatih bendova sa početka osamdesetih je vratio rečenicu (Crnjanskog) pročitanu dan ranije da "nema tih dubokih prekida medju generacijama, nego se prošlost u sadašnjost vraća, iako se u nešto drugo pretvara". Tako da uz navedeno, ono što do zadnje rilne generalizuje ploču, jeste muzika koja je možebiti najviše fascinirana 4AD šmekom Scotta Walkera, samo sa namerom skromnija i ekonomičnija. Stewartova potraga za muzičkim rajem i dalje traga, ovoga puta sa osedlanim konjem koji ga je poprilično daleko odveo..

https://xiuxiu.bandcamp.com/album/angel-guts-red-classroom

 



понедељак, 27. јануар 2014.

Zen freak roditelj


Micha Acher, basista benda Notwist, ponekad svira trubu u Dixie Stompers, diksi bendu svog oca, službenika pred penzijom. I zatrebaju Michi pare da kupi ćerki cipele.


Pozvao ga otac da sviraju “tezgu“. Taman mu dobro došla prilika da zaradi pare za cipele. I pred sami "gig", svirku ispred robne kuće Hertie, zovu ga iz Vodafonea. Nude 750.000 evra za korišćenje Notwistove pesme "One with the freaks" u najnovijoj reklamnoj kampanji. On ponudu glatko odbija. I neposredno poslije nastupa sa Dixie bendom, zovu opet iz Vodafona i dižu ponudu. Opet odbija i odlazi u prodavnicu da kupi ćerki cipele.


Nekoliko godina stara priča. Malo sam razmišljao i zaključio da je u stvari i duhovna i duboko religiozna, moglo bi se reći, zen priča. Mogli su članovi Notwista njima da obezbijede i penziju i lagodan život. Novu publiku, kompletan studio, što kazeš. ali negdje u tom periodu, da li prije, dali poslije ove priče, kombijem su se zabili u kamion na autoputu. Sreća nije bila puna brzina. Zen freakovi.


Njihov menadžer se žali na njihov nedostatak smisla za biznis, a Michu muči to što puno griješi na koncertima Notwista.


http://www.sueddeutsche.de/kultur/auf-tour-mit-den-acher-bruedern-punk-mit-insekten-1.422272-2 - evo i teksta. Tu još stoji da je reklama već bila snimljena i da su ovi iz Vodafona samo tražili informaciju kome da uplate pare. Micha im rekao da se stvar ne uklapa i odjebao ih.


Da i padala je kisa, pa je upravo zbog toga morao da kupi ćerki nove cipele. I u momentu kad mu je menadžer diksi kapele ponudio cešalj da nešto uradi sa razbarušenom kosom, zazvonio je telefon. Prvi put.







среда, 22. јануар 2014.

Beaches - She Beats ( Chapter Music 2013 )



Možebiti da me manirizam kojim je Robin Guthrie producirao Lush i danas jednako veseli, ipak posle iščitavanja knjige Facing The Other Way, imam žal za nerealizovanim melodijskim eksplozijama i vanrednom pop senzacijom na legatu Wire ABBA. Tada večno razvaljen Guthrie je pokušao da krivicu prebaci na žensku sekciju optužujući ih da su na snimanja dolazile uz ne baš naštimovane glasove i instrumente i ne baš balansiranu dozu psihoaktivnih supstanci --> kao da za to balans uopšte i može da postoji. Mikki Berenyi je u par rečenica uverljivija - droga izbora je bila alkohol i prosto ne može da pojmi kako se Gutrie nečega uopšte i seća. Naposletku, možda je Guthrie transferom vraćao (nedužnima) ono što je njima (Cocteau Twins) (u)radio Alan Rankine (Associates) kao producent.




Australijanke (MelbourneBeaches su možebiti u nekom trenutku na albumu She Beats imale želju za očitijim pop pristupom, ali su pametno odlučile da psihotični pop iz garaže motorizuju sa nečim za njih prikladnijim - nasledjem krauta. Mnoštvo tagova bi moglo da se odservira, ali za divno čudo! - ne zbunjuju. Psych-shoegazey-pop-motorik-pseudo-kraut je ono što mi se javilo posle prvog slušanja; a pojava i gostovanje heroja mnogih i upućenih,  Michaela Rothera ( Neu! Harmonia, Cluster ), sravnilo u harmoniju. I zbog još par nekih detalja, She Beats zvuči kao da se Lush pre Guthreija dočepao Conny Plank. Posebnu dinamiku nose instrumentali, koje bi neki naslušaniji urednik sportskih programa rado stavljao kao podlogu.



субота, 18. јануар 2014.

Kebra - Elektrika, Apollo, PAncevo, Otvaranje Izlozba Crteza 18.01.2014



Kebra - Ovaj Crtez Skrece Pravo.

Ima tome nešto manje od deset godina, stigao je od Kebre mejl u kome je pisalo - " Evo me ispred veš-mašine, gledam kako centrifuga radi ! Uhh...da mogu da se uvučem i provrtim !!! ". Ideja i njegovo bavljenje paintom su forsirale da izbacim ideju kako bi njegova nova knjiga, možebiti ilustrovana i za decu (bejbisitovao je tada sestriću Danilu), bila ono priželjkivano u nekim narednim trenucima, dok je Kebra odgovarao i mantrao - " ... ako bude..biće!"


I evo nas u PAnčevu, spram Kebrinih crteža. Doduše, nisu iz dečije knjige, ali ih je pripremio čovek koji čuva dete u sebi. Mislim da ne ume drugačije, a i da može da bira, nemam sumnju da bi to i odabrao. Prepoznat kao čovek, koji uglavnom ima nešto minuta ispred - izostavljajući nazive slika, dao nam je par koraka fore i još koju šansu da odbranimo ili razvijemo kreativno (raz)gledanje. I da se ne kaže da smo nezahvalni, uz Zografovu inicijativu, dodao je i privilegiju da se PAnčevo odmah nakon Beograda obavesti o nečemu o čemu će se tek pisati.


Kebrini  radovi su nastajali ravno stotinu dana, uvek izjutra - ne baš pravo iz kreveta, ali direktno iz glave - zatim instantno postavljani na Facebook profil (Kebra Kebra ), gde je priključenim prijateljima omogućio demokratski da brojem lajkova izaberu crteže koji će da prezentuje - tada još bez promišljanja: kada, gde i kako?

Branislav Babić Kebra
je renesansni čovek Novog talasa - jasno je svima kojima je muzika jedna od bitnijih stvari. Karakterističan spoj muzike i reči po načelu - meni je ono manje, ipak više - se raspoznaje i u izloženom. I da je kojim slučajem sve paintovano i pre muzike koju svira Obojeni Program, očekivao bih da ona bude upravo onakva kakva i jeste. Sve i upravo zato što je Kebra čovek umetničkih principa, a tu iznenadjenja ni kvalitet ne izostaju. Delovanje i bunt starmalog preko kojih se uključuje u svet, mogu delovati sizifovski i/li izolovano kao mesečarenje, ali su njegova pojava, svet i lična utopija na taj način dinamičniji i uzbudljiviji. Sreća je mnogih sto BB Kebra ume da ih autentično predstavi i što je voljan da o tome više ne samo da piše i peva - već i crta. 

  
Mileta Okiljević









субота, 11. јануар 2014.

Selaxon Lutberg - Simboli Accidentali ( Denovali 2013 )


Selaxona Lutberga (Andrea Penso) sam upoznao kroz kolaboraciju sa zemljacima Port Royal - tamo je druženje i zastalo. Na to su uticale ponude kojih je u izobilju, nedostatak vremena, a ni kolaboracije nisu garant da nešto zaslužuje dodatnu pažnju. No, pre mesec i kusur dana je ime ponovo iskočilo, povezano sa opet nečim referentnim  -->  germanijskom etiketom Denovali. Naknadno osvrtanje me je naučilo da su mi uveliko promakla dva njegova Denovali naslova. Kakogod, Lutberg ne samo da je iznenadio, već i nabio krivicu i grižu savesti kada sam se prisetio i malecnog dela lobotomnih indie čangrljanja i umaskiranih wallpaper ambijentalaca na koje sam gubio vreme.

Onomad sam zamišljao kolaboraciju i transfer shoegaze Slowdive tekstura ka ambijentalnom drzanju Briana Enoa, upravo ovako-kako zvuče Simboli Accidentali. I naknadno poslato na reviziju Williamu Basinskom i etiketi Touch. Lutberg je po sopstvenoj ispovesti u zadnje tri godine pravio muziku inspirisan sećanjima iz detinjstva bez nekog hronološkog fokusa. Šta god da ga je na to inspirisalo - sem Tarkovskog koga stalno spominje  -srećom, pa se nije držao rigidnih ideja uz koje bi zaglibio u kaljugu proširenog koncepta, već se koristio naletima sećanja i generalnim osećajima na prvu misao.

уторак, 07. јануар 2014.

Burma Camp - Repulsion EP ( Mira 10" 2013 )








Izvidjačka (re)misija Klausa von Barrela - što je pseudonim The KVB čoveka Nicholasa Wooda - u proceni održivosti eko sistema osamdesetih godina prošlog veka - od startne tačke post punk artizma do filozofskih (pseudo) spoznaja industrial ambijenata. 

Repulsion su raporti sa različitih toponima, selotejpirani u medley koji bruji i nakon sto se odloži. Ovakva kopanja po prošlosti uz suplemente klaustrofobije, umeju da nadju i od vremena raskrče iskorake u pobočne staze. 

Ako bih hteo da ispisnicima bezuslovno preporučim Burma Camp rekao bih da me sve u nekoliko mahova podsetilo na vintage, izgrebane pa polirane metalik-sive nijanse osovine Rema Rema - Mass - Wolfgang Press. Što se tiče novih generacija, valja se podsetiti da su KVB i oficijalno Regisovi (Karl O'Connor) pajtosi preko Downwards etikete. 

 https://www.youtube.com/watch?v=ltHCJS_EEYw

 https://www.youtube.com/watch?v=gk7GcE4E58k

 https://www.youtube.com/watch?v=uPhckYUkKJE