Covek iz San Franciska, fasciniran Creation etiketom što za
mnoge uključuje ljubav prema The Byrds, nastavlja svoje kretanje unutar zadate teme. Indie ( power, malo grublji) pop,
tačnije ono sto su britanski novinari vadili iz redakcijskih astala i ormara i klasifikovali kao jangle pop i šmek i naivnost ranih Teenage Fanclub i najboljih,
inicijalnih Primal Scream vrludaju ovom pločom. Nostalgija i zadnji trzaji leta
čine svoje, tako da ovaj album više nego iracionalno prija, deponovano sunce
kao lupa uvećava osećaj bezbrige i nudi Chime School kao novi band koji se ušunjao na MTV 120
Minutes I kome je NME ili MM počeo stidljivo da posvećuje pažnju, pa šta
ispadne. Dobra ploča , kako god okreneš, bez folirancije, veštačkih
zasladjivaca etc, etc, etc… Ko je to prošao, pozna o čemu pricam.
Inace čovek se zove Andy Pastalaniec i možda činim nepravdu
ostalim članovima banda, ali sve govori da je on ideolog ovoga.
https://chimeschool.bandcamp.com/album/the-boy-who-ran-the-paisley-hotel
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.