Uporno pratim Kozelekove
ponude, mada je konzensus da sve novije nije na nivou onoga čime nas je
tesio svih godina. Mogu da se složim, možebiti nema vise te strasti, niti
zavodljive melanholije zamrljane sepiom ali ne marim, ni on nije pitao kako nam
je o da li je bio potreban onomad, bio
je tu, red je da se odužimo na neki način.
Meni je ovaj singl od dve numere, sa pianom i glasom koji su
istureni i koji vise deluju ispovednički nego kreacijom izazvani, sasvim
dovoljni da se angažujem na najbolji način i pronadjem mu mesto u nekom delu
dana, kada ce da me vrati ili prebaci tamo gde treba. Ako I kad treba.
Kako rekoh onomad,
Red House Painters I Kozelek ( ovde kao Sun Kil Moon ) kao umetnik nisu bas
svakodnevna pojava.Bili i ostali.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.