Glissandro 70 je projekat Sandra Perrija i Craiga Dunsmira, nastao kao part-time eksperiment iz 2003. i sada je za potrebe ovog albuma "razrađen". Sandro Perri je veliki i beskompromisni mish-mash eksperimentator koji je već objavljivao za Constellation kao Polmo Polpo (radio je i za Alien 8) i za divno čudo nije iz Montreala već iz Toronta, dok je Dunsmir član Guitarkestra. Priznajem da me je ovaj album na prvo slušanje pomalo začudio svojom "uplifting" atmosferom koja na momente priziva gitarski background koji nije zaobilazio ni Talking Heads, a opet i šetao se od afričkih asocijacija pa do radova Michaela Brooka - još jednog sjajnog Kanađanina. Naslovna numera "Something" jeste u stvari taj audioweb log i zaista podseća na neke Brookove radove prvenstveno svojom toplinom. "Analogue Shantytown" svojim minimalizmom više nagoveštava, sve dok se ne raspeva i bio bi idealan soundtrack za neki "afrički film". Bolan Muppets ima fantastičan naziv i mogu da zamislim samo koliko bi otvorenih usta ostavio na nekoj glem rok žurci. Portugal Rua Rua je zbog svog vokala, možda i na neki neobičan način najbliži ideji klasične skladbe, ali i to se vidi tek kroz durbin. Album se završava neverovatnim, pa usuđujem se napokon da izustim - skoro kraut jam sessionom, umešan sa svim svačim od duba, pa do tribalno vokalnih loopova i kojekakvih uslovno rečeno mantri. Mislim da bi NEU voleli ovo da čuju, a možda i Stereolab, ako se oslobode i snime nešto pod pseudonimom. Brilijantni završetak nečega što se otkriva po prvi put na CST etiketi. Idealno letnja ploča, koja i od ne-leta, ume da napravi leto. Videćemo za koji mesec...
Utisak od kojeg je potekao poriv za spuštanje prstiju na tastaturu je razložena meditacija u četiri poglavlja Christine Carter na organsko-metaboličkom albumu Electrice, i evo pokušavam da vežem sve što umislim da može biti od koristi i upotrebu čitaocima, prijateljima, rodbini i nadam se budućim fanovima ovih audio junaka. Christina Carter jeste integralni deo Charalambides, uglavnom polovina - daleko kraće vreme trećina imena ili šta znam već čega (s obzirom na to da po sopstvenim rečima odbijaju definiciju benda, i čitava postavkadugogodišnje karijere je skladno bazirana na tome), a relacije koje se mogu izvesti iz off/projekata; saradnje i gostovanja su tako brojne da se neću baš nikako upuštati u njih, mogle bi samo da zbune. Uostalom, ideja i jeste da ovo bude inicijalna kapisla, potom - nastavak i zaključak - istraživanju nikad kraja.
Charalambides su nastali početkom 90-ih u jednoj prodavnici ploča u Houstonu, USA gde je Tom Carter sreo gore pomenutu Christinu, raspoznali se, a zatim ju je i, što bi naš narod rekao, učinio i suprugom. Da sve bude u čast prostora koji ih je spojio, ime su preuzeli od jedne redovne mušterije grčkog podrijetla. Mnogo albuma i nekoliko etiketa kasnije, Christina i Tom nisu više u bračnoj zajednici, čak ni ne žive u istom mestu, ali uspevaju da održe kreativni habitus i u poslednje vreme pružaju neverovatne audio-senzacije za neke ekvivalentne tantričkom seksu. Iako imaju svoju etiketu (Wholly Other), neverovatno agilni i kreativni Kranky iz Chicaga, koji je imao jednu od najboljih godina je uspeo da pod svojim logom ponudi čak dva albuma poslatih sa različitih USA Carter poštanskih adresa. Onaj zajednički sa Charalambides imenom je stigao hronološki prvi i prosto je pomeo kritičare, soj već dobrano upućenih i što je najvažniji novi ešalon poklonika. Prefix folk upotrebljivan i kada treba i kada ne treba, još jednom je izvučen iz rukava, ali ajde baš i da ne cepidlačimo - neka to bude polazna osnova i mamac za one koji love trenutak, a svako neka sebi napravi fioku u koju ce sakriti Charalambides od svakodnevne ništavnosti. Reducirane, a opet sve prisutne gitare kao zaštitni znak i glas Christine Carter, ovoga puta od slobodnog toka misli najviše se udaljavaju i donose nešto o čemu su možda fanovi Low prikriveno sanjali. Na pojedinim mestima gitare kao da se rikošetiraju od slow motiona svetlucavosti vode, zemlje, i kao opsena krivudaju po etru i donose nadu. Neko je nekada rekao da je kraut muzika krajnje optimistična, i to mi upravo pada na pamet. Ima li većeg optimizma od ovoga, nebitno u koliko se stepeni (anti)glamoura prikazuje Ploča koju ćete moći i nakon deceniju ili dve ili tri sa ponosom da pokažete bilo kome. I budete u nečijim očima vizionar.
Christina Carter je solo album snimila sama u svom domu i nazvala ga svojim new wave ili new age albumom - ni sama nije sigurna. Mogla je da ga nazove i Rorschach albumom (jer svako ovde može da svakim novim slušanjem da vidi krajnje opozitnu asocijaciju), ili već kako, ali ovo je kompletno predivno poetičko mantranje. Celina poduprta sa četiri štapa, ili opijat raširen na četiri doze i Christina, koja opravdava izjavu datu skoro jednom časopisu ("kada izlazi glas iz mog tela, imam osećaj da to radi neko drugi tu smešten). Skoro pa mesto za ritualni ceremonijal, ali ipak ugodno i lucidno kontrolisan tavanicama glasovnih/gitarskih nasnimavanja, i ne bi me iznenadilo da Electrice za neke bude i možda ploča koja menja navike i usmeri ga na ne baš uobičajenu stranu. Blage asocijacije koje krajnje lično na nekim mestima vuku na distancirani Swans ugođaj, uveravaju me da će mnogo toga i dalje zavisiti od legata Gire i Jarboe (kao da nas već The Angelic Process nije kompletno raspametio) i to je sjajno. Ima ovde podsetnika i na još neke junake, ali i ovo je više nego dovoljno.
Mirišes na sneg i suze... (Ingmar Bergman, Persona, 1966)
Ovo neverovatno ime je prisvojio čovek kome je glavna
mladalačka misao bila da se pojavi na bini iste večeri kada i The Fall, pa bilo
to i u svojstvu predgrupe predgrupe. ROGER QUIGLEY, za siri populus poznatiji
kao polovina pomalo poznatog manchesterskog dua The Montgolfier Brothers.
Ustvari, ispravnije je reći - uvek manje (pre)poznat za ono koliko vrede i
znače njegovi komadi. Danas je taj čovek za posvećenike takva životna i muzička
snaga da oni pre vade njegove ploče negoli one Tindersticksa ili Duruti Column,
a muzika zapisana na At Swim Two Birds se upravo (u)meće negde između ova dva
već legendarna imena. Oba benda su mi u vrhu najomiljenih, ali zaista mislim da
bi u ovom trenu Tindersticksi prodali asfalt po kome su špacirali na početku
karijeru, a Vini Reilly se vrlo rado izložio nekontrolisanom bolu, ne bi li
uspeli da sklope pesme ovakve desperije i lepote.
Poetika i naglašeni osećaj gubitka je primarni, a možda i
jedini motiv ove ploče. Povratak na mesto zločina ne mora uvek da bude voljan
čin, jedan nehajan časak i eto vas u nekad poznatom mestu u rodnom
poluprepoznatljivom gradu, na mestu na kojem ne možete da shvatati (prava
istina je - da sebi priznajete) da je naizgled davno zaboravljena ljubav bila i
jedina i da se tu ustvari desio onaj jedini brodolom. Iskustvo i još nešto nas
uči da se takve stvari ponekad intuicijom, raznoraznim postupcima ili nečim
neobjasnjivim mogu u nekoj meri izbeći. Verovatno je i to i Quigley shvatio i
učinio. Snimio je pesme iz svog opusa 90-ih godina prošlog veka koje su za neke
teško nabavljive, za neke možda u zaboravu, za mnoge prvi put prisutne - iz
novih uglova i aranžmanima koji su su samo p(r)otresli davne note koje umetnik
u svom paklu čuva. Jednostavno, odlučio se da priđe na svoj način, pomalo ih
osujeti, pre nego vibracije sa mesta zločina počnu u svom ritmu da se uvijaju
oko njega. Uostalom sam Quigley kaže da mu je životni moto - "možes
putovati koliko hoćes, ali si uvek "TAMO" kada stigneš..."
I kada otpeva poslednje reči na albumu ("just for
me") zaključak je da je ova ploča naša koliko i njegova i da nema napred
pre nego što se čovek ne suoči sa svojim demonima. Na sreću, dragoceni ljudi
kao sto je Quigley su uvek tu da nas odvoje od konzumentskog hedonizma.
Ovo je predivna ploča. Jednostavno, predivna. Istovremeno
ledi krv u žilama i topi srce. Skoro pa emocionalni egzorcizam & erotizam,
bez ikakvih pseudo-toplih reči privida, puno sunca i uljuljkivanja... Nije to
baš lako pronaći, a kamoli priznati i osmisliti. Zato je možemo inhalirati u
sebe u razne svrhe. Najbolje preventivne.. Kreativne. Terapeutske. U misiji
prenošenja lepote.
Artur Rimbaud je jednom oko svoje dvadesete rekao da ima
strpljenja toliko da je gotovo otišao u zaborav. Mogu da dodam da je to pre
samozaborav. Koliko god nas vid služio i koliko god strpljenja imali i slagali
za sve i svakoga svaki dan mandale, ljudski je očekivati da i NAS/VAS nekad
neko sasluša. I to je dovoljno. Ne znam da li sam zakasnio sa ovom pločom, ali
ne smem da se žalim. Jedan grudobran više u borbi protiv samsare ili bilo čega
već je sada ovde, i na tome sam zaista više nego zahvalan. Ovakvim pločama
Quigley neće sebi staviti lovorove vence, ali kome je to i potrebno, posle
svega.
I mala trivia, za one koji ne znaju - At Swim Two Birds je
knjiga Flann O Briena i ako je verovati legendama, jedna od poslednjih knjiga
koju je skoro slep James Joyce grozničavo isčitavao.
U vreme zamagljenih godina sam zbog posla i tele/apela na
koji se nije niko javljao, razgovarao jedne noći sa nekoliko minuta ranije
silovanom ženom. Razgovor je trajao i trajao (oko dva sata), ali se i danas
sećam skoro svake pojedinosti, kristalno jasnog akcentovanja reči. Tada mi je
delovalo neadekvatno, ali je smireno i gotovo hladno/odsutno delovala ta
nesrećna žena, dok mi je u neverovatnom, gotovo perverznom detaljisanju
opisivala svaki sekund iz parka na putu do kuće i na iracionalno
voljno-plastičan način opisivala svoje zebnje, strahove i očekivanja. Nije tu
bilo nikakve patetike, šok je nad žrtvom preuzeo kontrolu i učinio inverziju u
habitusu koji nije dozvoljavao rasplinjenost i ne znam šta bih još smišljeno
ovde mogao da dodam. Lisa Germano je spevala pesmu o silovanju i njene pesme
imaju isto takvu naraciju. Čudna je ta veza između imitacije života i
umetnosti, i naizgled snohvatice Lise Germano, uvek koncizna svedočenja o
tegobama raznoraznih posledica idu u tom pravcu. Kaže da na novom albumu dok
peva o smrti traži načine da prevaziđe nelagodu oko svega što je asocira na
umiranje. Ovoga puta se unapred izvinjavam Lisi što baš nisam najpažljivije
obraćao pažnju na liriku, ali trenutno puštam da me Lisina kreacija odvede što
dalje. Fak(a)t: "ja sam storyteller, a ne songwriter" je sjajan uvod
za muziku koja kao da je neki programčić za neku muzičku kutiju. Gasim svetlo i
pokušavam da sam napišem libreto za "mogući svet" i začudo otkrivam
da nam se misli skoro ne razlikuju, bez obzira na to što su više obrisi no
iskazi. Neću da ih zapisujem, sledeći put će biti drugačiji i to je ta -
avantura. Glas koji se dvoumi da l' iz šapata da pokuša da dohvati melodiju,
orkestracija koja je tek na korak dalje od svojevrsnog minimalizma bez lažnih
okusa, ukusa i aditiva. Da l' bi u današnje doba Erik Satie bio ekskluzivan
kompozitor i da l' bi ispod njegovog kišobrana bilo mesta za amerikansku
sanjalicu, nikad nećemo saznati, ali možemo da iskopavamo naš legat za lično-utopijsko
slušanje. I zamišljamo stvari.
Za one koji su lenji i maše pri osluškivanju - Lisa Germano
nije Lisa Gerrard iz Dead Can Dance (nije smešno, mešanje ovih diva se dešavalo
mnogo puta) iako je slično prezime i nekada su bile labelmates. No, svakako nije
hendikepirana time. I kao bonus malo podataka za CV.Happines album za veliku
kuću (Capitol) koji bi olako od muzičke mašinerije bio notiran kao muzička
malograđanština i solo-pokušaj session i live muzičara (John Cougar Mellencamp,
Simple Minds...) da ga nije čuo taj emocionalni altruista rudar Ivo
Watts-Russel i reizdao ga na svojoj 4AD etiketi, a bespomučno nam ga
prezentirao legendarni Sloba Konjević i njemu hvala što sam uopšte i čuo za
nju. Njen uspon se teško može nazvati vrtoglavim, ali saradnja sa OP8 (svi
znaju za Giant Sand i Calexico), pa skorašnja saradnja sa Michaelom Brookom
(Nusrat Fateh Ali-Khan, Eno, David Sylvian i Robert Fripp), Smashing Pumpkins,
Hectorom Zazouom i sada velikodušno davanje "In The Maybe World" za
labelu našega gosta i ex-Swans sinonima Michael Gire ukazuju na beskompromisnu
doslednost. Ako i to nije dovoljno - novi član Modest Mousea, odnekuda nam znan
Johnny Marr, svirucka ovde. Dovoljno za navlaku, za ostalo će se već Lisa
Germano pobrinuti. Ovde ima svega sem obamrlosti. Tonik za noćne sate, prepun
gorkih mehurića koji mame.
Treeboy & Arc su jedan od svežijih ( ne novijih, svežijih)
britanskih bendova za koje se (opravdano ) navodi da su nalakćeni na The Fall
uticaj, što je istovremeno i hajp ali i sasvim pristojna stvar ako ne skrene u
bezrazložno i bezobzirno kopiranje. Treeboy & Arc su ovu prepreku rešili
tako što su inspiraciju vukli iz ribljeg oka post punka , povezujući razne
uticaje sa dominantnim vokalom koji se u prigodnom trenutku odmiče ili primiče
onom koji je patentirao Mark E.Smith. Logično, bend iz Leedsa ne može da
pobegne ni od iscepkanosti Gang of Four I to je isto tako pristojno. I dobrodošlo.
Koristili su ovi mladići I neke uticaje najboljih kao sšto su npr Wire ( Character
Building ) ali I nekih neočekivanih vizitacija iz prošosti kao sto je Neu
motorika u Midnight Mass.Sonic Youth
sledbenici bi mogli isto pomalo da zavire ovde, više zbog estetike I duha nego
očiglednih resšenja.
Koliko sam se interesovao, vidim da je bend uronjen u
lokalne teme i lutanje savremenog čoveka u zatečenim okolnostima. Sto nije baš
tako često u ispraznom svetu rokenrola, barem onom koji je dominantan danas. Rokenrol
danas ima veze sa realnošću, ne više od instagram ispraznosti I glamura.
Ono što je interesantno je da je album sniman iz dva pokusšaja.
Prvi nije usrecćio bend, pa su uradili sve ponovo i rezultat svira na repeat.
Po mome sećanju, to su svojevremeno uradili The Cramps I moje simpatije ka ovom
bendu su dodatno time obogacćene još
jednim pozitivnim brojanjem. U oba slučaja uživam u krajnjem ukusu. Probrano
dobro iz ne baš tako dobre ovogodisšnje berbe.
Chrome su mi bili nekad podjednako dragi kao i The Residents iTuxedo Moon, a onda sam negde usput izgubio kontakt sa njima. The Residents su bili iznad svega i svačega,
podjednako važni kao I Sex Pistolsi na nekoj ravni, TuxedoMoon je bio bliži
odrazu u ogledalu, dok je Chrome najbliže opisivao naziv jednog od njihovih
albuma - Alien Soundtracks. Pokušavao sam da razaznam šta to ovi ljudi rade? Trebalo
je uhvatiti neku jednačinu i složiti postupak po nekom redu. Ako ga je bilo,
naravno! Neki kažu da je taj odmak vremena bio nešto sasvim adekvatno, neki su govorili
da sam morao da im se prepustim u većoj meri. Ali, mnogo uspomena me veže za
njih. Kupio sam jednom na pančevackoj zelenoj ( ne buvljoj!) pijaci Ralph
kompilaciju Subbterranean Modern (The Residents, Tuxedo Moon, Chrome, MX80
Sound ) i javljajuci Rakezi ( Zografu) tu radosnu vest, saznao da je moj prodavac
i neka inkarnacija Deda Mraza bio samo običan klinac šaner iz njegove zgrade
koji jekrao paketiće koje je poštar
ostavljao na sandučićima. Ko nije naših godina, ne razume to. Blood on the Moon album sam vrteo I vrteo noćima
sve dok organizam nije dehidrirao.
I evo sada posle toliko godina Helios Creed i dalje radi (Damona
Edgea nema vise) I novi album Blue Exposure me podseća na mladost I neki čudan
zanos koji ovaj zvuk nosi. Ima ovde I dalje enigme, ponegde I nespretnosti, ali
energije I želje za nečim što jos nedefinisano zrači svakako I pre svega. Sada
je takvo vreme da se Chrome trpa gde I kako ko stigne. Od alternativnog,
industrijskog, acid , psihodeličnog I inog roka. Neko ko se prvi put susreće sa
njima bi mogao da bude zbunjen, a Chrome su u ovom vremenu možda i jedan
anahron bend koji sam želi da svoje i dalje pomerene vizije neretko garnirane
sci-fi iracionalnim sadržajima iskaže što beskompromisnije i malko rokerskije.
Sta god neko pod tim mislio i koliko god to danas zvučalo banalno. Zato preporuka za ovu marginalnu avanturu, za danasnji svet.
San Francisko ima dugu tradiciju kultnih bendova, Chrome su
to od samih početaka. I to treba da se svako malo ponavlja.
Jaufenpass je umetnik iz Italije koji zvukom evocira na
vreme pre pošasti koja je puštena globalno a čiju ćemo svrhu jednom otkriti. Do
tada je bilo tušta i tma manjih etiketa i sličnih umetnika, čija je vidljivost i pored opskurnosti bila vidljiva onima koji su hteli da je vide. Ne znači da
ih i danas nema, ali nekako je sve postalo drugačije.
Ovo izdanje, smešteno na 30 nosača zvuka me je resetovalo donekle i počeo sam osim preslušavanja da trazim i neki predlozak u tome. Naziv i ideju
čitave stvari umetnik objašnjava nestalnošću oblaka tokom odredjenih ciklusa,
njegovim oblicima, delovanjem i svemu što moze da ih isprovocira.I njegovim
(umetnikovim) tehnološkim znanjem plus umećem da sve to obradi i ponudi.I bez toga bi me muzika asocirala na slličan
koncept. Postoji jedna nit koja se provlači kroz izdanje, ali je protok
nedefinisan, nikako u lošem smislu, već kao izazov koji trazi aktivno slušanje.
Asocijacije se jure, dovikuju,preskaču, obilaze, prikoče na mah ali su u
stalnom pokretu. Naravno za onog ko voli ovakvu muziku. Ima ovde i ambienta i field recordingsa i istezanja dronova, samim umnozavanjem se puzla polako
sklapa. Priznajem da za Jaufenpassa nisam pre ovoga čuo, ali da ću u svoj
tefter zapisati njegovo ime i podebljati.
Hubro etiketa je na ovom blogu onomad imala skoro serijal, ali ko će sve postići. Tako mi je i ovaj album promakao onda kada mu je bilo vreme, ali je sada volšebno iskocio, ulepšao
mi vreme I aktivirao kogniciju. Da, kogniciju, pošto je dovoljno enigmatičan da
aktivira razne mehanizme, a opet lišen one pretencioznosti koja uz arogantnu
gordost odbija.
Kim Myhr je norveški gitarista, koji je neposredno pre
oblikovanja ovog albuma pazario Yamaha organu iz sedamdesetih , zaljubio se u
njihov zvuk i perfektno ih upario u nešto što nije baš lako definisati. Po
vokaciji jazz gitarista Myhr je na Symphatetic Magic opravio fluentnu enigmu
koja svakim opetovanim slušanjem pali novo svetlo. Myhrovu muziku mogu voleti
naravno jazz fanovi, kao i ljudi koje vole drugačije slobodnije forme, pa čak i oni koje privlače nekipost rock
obrasci. Pri tom je često izjavljivao da je inspirisan radovima Terryja Rileya ili
Stevea Reicha. Myhr je ranije radio sa ljudima koji su mi poznati i koje sam često
pozivao da mi prave društvo kao sto su Jenny Hval, Tony Buck (The Necks) i noise komando Lasse Marhaug. Ostalo će Myhr ispričati sam, ali moram da kažem
da je Myhr u vezi ovog albuma imao najbolju veru da simulira okean zvuka. Onog
toplog, idealnog za poduže ležanje.
Postojala je hijerarhija tada – Manchester i Liverpool. Posle
njih nimalo manje bitni, ali definitivno manje hajpovani Sheffield i Leeds.
Leeds je poceo sa Mekonsima, a zatim su
se prikljucili Gang Of Four, Delta 5 i zvuk koji je bio rezak i ostar i muzicki i politicki. Sledeca asocijacija je bila got(h)ska scena-The Sisters of Mercy,
The March Violets, Mission, Red Lorry Yellow Lorry…. Uz njih I posle njih je
bio fundus pojedinaca i bendova koji se nikada nisu vezivali za scenu, ali su
ostavljali veliki trag na sceni. Spomenimo samo Greena Garthsidea (Scritti
Poliitti), Marc Almonda ( Soft Cell), Anne Hogan , pa onda bendovi koji su
obelezavali vreme u kojima su bili aktivni i anticipirani pozitivno i pozeljno
kao sto su Age of Chance, The Wedding Present, Pale Saints itd.
Cherry Red je nastavio da redja toponime u boxsetove i ima
ovde dovoljno toga i za podsecanje i istrazivanje.
Kada sam pisao o albumu Really Early, Really Late pisao sam
o nagovestaju toplijih dana, a ova ponudaRicharda Adamsa , koja delom jeste pozajmljena sa navedenog albuma nagovestava odlazak hladnijih dana i vreme kada cemo opet otvarati
prozore i terase. Utisci koji su me drzali dok sam slusao album me i dalje
drze, cak su i naglaseniji postali.
This Heart Beat Black sumira vreme koje pokusava da nam udje
spolja, ali muzika Adamsa ali i dalje tvrdim
pokusava da ucini stvarnost drugacijom od samoanamneze koju naslov nosi. I
dalje su asocijacije Talk Talk i sve sto je pobocno nosio taj bend, mozda i melanholija Blue Nile, dok Adams ispod pritisle draperije cini sve da umnozi
sav svoj trud i pobedi svu mrezu i teskobu danasnjeg sveta.
Virtuelna b strana Fortune Lies skicira okvire kojim se
Declining Winter galopirajuci udaljavaju od svega navedenog i nastavljaju vecnu
borbu uz iracionalnu lepotu i vedrinu. Ni njima, ni nama nema druge!
