FAKE FRUIT – Mucho Distract (Carpark 2024)

Za trio, Fake Fruit zvuce moćno, sa diskretnim ( zakamufliraniim) naglaskom na britanske uzore i sa preciznosću  americkog math rocka, mada nemaju puno veze sa njima. Njihovi američki uzori su iz  redova new wavea, no wavea Iikroz razne generacije, žanrove i vreme su mutirali u žestinu koja je nekako svojstvenija današnjoj sceni. Ako bih imao zamerku sadašnjim generacijama to bi bila direktnija agresivnost, bez uvijanja, bez neke estetike koje su definisale i razlikovale generacije prethodnika. Agresivna estetika. Opet za savremene mladiće i devojke svojstveno svetu u kome zive je to i tržišna i komercijalna prednost. Ako je ima!! Narodu se (ne) može ugoditi.

Ovoj trojci se ne sme osporiti ni čvrstina , ni decidiranost , ni uverljivost, ni sviračka umešnost. Kao ni kvalitet koji poseduju, a koji će se tek izoštravati I brusiti. U izjavama naglašavaju da se sprdaju sa zivotnim nedaćama i da im je to odbrambeni mehanizam I modus muzički operandi  I možda tu leži tajna njihove uverljivosti.

Bend je inace iz Oaklanda, Kalufornija. San Francisco Bay Area, sto odmah za neke diže pozornost.

 

https://fakefruitmusic.bandcamp.com/album/mucho-mistrust

Boy Harsher Feat. Mariana Saldaña – Machina EP ( City Slang 2024 )

Ime Boy Harsher mi je stalno iskakalo godinama, ali iz nekog razloga nisam imao vremena ili je to dobar razlog što sam odolevao. Nije da nisam poslušao ponekad i interesovao se, ali…

Elem, nedavno su se pojavile tri knjige o Gothima i Boy Harsher se tu pojavljuju i spominje  često. Posebno je na njima insistirao Lol Tolhurst, negdašnji bubnjar The Cure što me je ponukalo da probam da shvatim zašto su oni goth, a meni nikad to nije padalo na pamet da povežem sa tim. Jeste to inspirisano osamdesetim, ima tu nešto od te fele elektronike, etike i estetike, ali za mene su goth Sistersi, Rose of The Avalanche, The Mision, Southern Death Cult ili recimo March Violets. Nemačke i Engleske kopije ne računam, to mi je bilo gubljenje vremena na keca i/li smejurija . Ali su mi se Boy Harsher ipak dopali. Nisu me osvojili, ali su mi bili okej. Nisam imao ništa protiv, ali nisam ni imao htenja ni vremena da istražujem.

I pre neki dan sam naleteo na EP Machina koji me vraća u neku vrstu prošlosti. Uvek sam smatrao da je remix EP gubljenje vremena i za umetnike i za konzumente ( mamipara),alii me je ovaj izgleda uhvatio u pravom trenutku.I dalje mislim isto, ali mi je ovaj prijao, nekako mi je skinuo taj balast gubljenja vremena i rešio sam da ga iskoristim za rad na sebi i stuckam vreme. Sve može da koristi, pa i REMIX EP, ako samo stvari postavite takoda vam odgovara u tom trenutku.

Machina je energična, udaračka pesma koja uspeva da aktivira sve sisteme u telu i receptori moraju da polude na ovaj ili onaj način. Remiksi su remiksi, nekom će se dopasti, neko će se ubiti od dosade, Meni je volšebno pronašao trenutak, uhvatio sam se za jednu tačku koju sam pratio i stvari su počele da se otvaraju, baš u ono vreme kada mi je bio potreban boost nakon umornog putovanja, Svaki razlog je okej ako daju pozitivnu reakciju.

Inace, za one koji su kao ja u poluznanju, Boy Harsher su muško-ženski Američki duo čiji je raspon uticaja toliko veliki da nemam vremena ni da počnem. Ima ovde elektronike, oni koji su uporni da ih i dalje svrstavaju u got(h)e trude se da naglase izraz darkwave koji onomad nije ni postojao i verovatno bi se tome smejali.

Danas je svojevrsni ID.

 Sto znači, da se desilo u neko drugo vreme I da nije bilo Gotha ( mislim na knjige ), ovo pisanije se ne bi ni desilo.

https://en.wikipedia.org/wiki/Boy_Harsher

https://boyharsher.bandcamp.com/album/machina-ep-2

Chime School - The Boy Who Ran The Paisley Hotel ( Slumberland 2024)

Covek iz San Franciska, fasciniran Creation etiketom što za mnoge uključuje ljubav prema The Byrds, nastavlja svoje kretanje unutar  zadate teme. Indie ( power, malo grublji) pop, tačnije ono sto su britanski novinari vadili iz redakcijskih astala i ormara i klasifikovali kao jangle pop i šmek i naivnost ranih Teenage Fanclub i najboljih, inicijalnih Primal Scream vrludaju ovom pločom. Nostalgija i zadnji trzaji leta čine svoje, tako da ovaj album više nego iracionalno prija, deponovano sunce kao lupa  uvećava  osećaj bezbrige i nudi Chime School  kao novi band koji se ušunjao na MTV 120 Minutes I kome je NME ili MM počeo stidljivo da posvećuje pažnju, pa šta ispadne. Dobra ploča , kako god okreneš, bez folirancije, veštačkih zasladjivaca etc, etc, etc… Ko je to prošao, pozna o čemu pricam.

Inace čovek se zove Andy Pastalaniec i možda činim nepravdu ostalim članovima banda, ali sve govori da je on ideolog ovoga.

https://chimeschool.bandcamp.com/album/the-boy-who-ran-the-paisley-hotel

Sun Kil Moon – The Great Meadow ( Cobra Verde 2024 )

 

Uporno pratim Kozelekove  ponude, mada je konzensus da sve novije nije na nivou onoga čime nas je tesio svih godina. Mogu da se složim, možebiti nema vise te strasti, niti zavodljive melanholije zamrljane sepiom ali ne marim, ni on nije pitao kako nam je o da li je bio potreban onomad,  bio je tu, red je da se odužimo na neki način.

Meni je ovaj singl od dve numere, sa pianom i glasom koji su istureni i koji vise deluju ispovednički nego kreacijom izazvani, sasvim dovoljni da se angažujem na najbolji način i pronadjem mu mesto u nekom delu dana, kada ce da me vrati ili prebaci tamo gde treba. Ako I kad treba.

 Kako rekoh onomad, Red House Painters I Kozelek ( ovde kao Sun Kil Moon ) kao umetnik nisu bas svakodnevna pojava.Bili i ostali.

Felt – Index ( Shanghai Records 1979)

Prvo izdanje koje je Lawrence (Hayward) izdao, samizdat iz 1979. Totalni DIY sa gitarom, pojačalom i mikrofonom snimljenim u njegovoj sobi. Slično onome što je nekolicina ljudi inspirisani punkom i new waveom radilo- ni manje, ni više. Tom Verlaine je bio u ovom slucaju role-model.

 Entuzijazam koji sa ove daljine deluje utopijski, u tim trenucima je i za izvodjača, za par prijatelja i slučajnih zaljubljenika u dešavanja  koji su imali sreće da budu upoznati  delovako kao ulaznica u novi svet pun nedefinisanih obećanja. Kvalitet izdanja nije bio najbitnija stvar, pristup i opsena jesu. Lična karta ili bilo kakav ID za svaki slučaj, ako zatreba.

Scriiti Politti koji su bili u Rough Trade su mu pomogli da singl odštampan u 100 primeraka prodaje kroz njihovu distribuciju. Kasnije kada je ime Felt postalo poznato, singl je u Sounds magazine( koji je po meni bio najmanje opterećen arogancijom i svemu onome što je te novine samopojelo) proglašen za Single Of The Week.

Felt ( citaj Lawrence ) su kasnije kroz karijeru postali respektabilno ime, a posebno je Lawrence  postao familijarno ime i kroz druge aliase ( Denim, Go-Kart Mozart, Mozart Estate ), radio je sa etiketama kao sto su Creation ili Cherry Red i ima za ne baš mali broj ljudi kultni status.Dobio je i za Britance prestiznu Q Awards.

Zanimljivo kao posmatranje starih slika iz albuma, gde su osećanja pomešana, ali nekim čudom produkuju staru hemiju kroz sokove.  Svojevrsni vremeplov u svakom slučaju.

Street Level Superstar: A Year With Lawrence (Will Hodgkinson )je knjiga o njemu od koje očekujem ništa manje nego pomerenu zabavu, kao što je i muzika koju je Lawrence pravio.

 

https://www.discogs.com/master/836547-Felt-Index

 

Thus Love – Memorial ( Captured Tracks 2022)

Sa pločom kasnim, ali ne mari. Zainteresovao me je opis da su mešavina Suede i Arctic Monkeys. Rane Suede sam voleo, Arctic Monkeys  nikad. Pa mi je bilo zanimljivo pa vidim o čemu se radi.

Ima toga, ali je to deo kaleidoskopa, koji se pri svakom zavrtnju drugačije otvara i priziva druga imena, od post punka, osamdesetih, kraja osamdesetih i svačega iz devedesetih, I dalje. Pola od uzora verovatno ni ne znam.

Ali znam da je ovo jedan od onih bazičnih bendova, trio je u pitanju, koju ume da krene i da zadrži pažnju. Ima tu borbe, gneva, melodija, presipitivanja, afekcije i svega onoga čega malo zainteresovaniji poklonik rok glazbe želi da čuje i da se prepozna. I ima kvalitet da mu na ponovljena slušanja zvuče drugačije, a to je uvek bilo zabavno.

Dobra ploča, ne usudjujem se da kažem da će nešto značiti nekom za koju godinu – vremena su takva, ali trenutno mi je sasvim okej kao letnji intermezzo pa i više. Ali ko zna, ko je mogao da računa na dugovecčnost nekih bendova koji su danas popularni. Zato uživajmo u trenutku I kvalitetu, makar je to isporučeno kada je rok trajanja već krenuo da stiže na kraj. Tako odlučuju oni koji ih kontrolišu. čitava postavka muzike danas.

https://thuslove.bandcamp.com/album/memorial

https://capturedtracks.com/artist/thus-love/

Font – Strange Burden (Acrophase Records 2024 )

Eklekticizam band iz Austina svakako nadmašuje aktuelnu produkciju i ponudu ako ste ljubitelj ovakve muzike. Na našu žalost nema vise načina, tj.medija koji to mogu da ispratepa preporuče. Sto je svakako apsurd našeg vremena, gde je sve samo klik daleko.

Ovakav album, ovako ustrojen bi bio popularan i pre skoro 40 ili više godina kao danas u krugovima koji su se tada bavili ovakvom estetikom. Nadahnut muzikom američkog new wavea, negde i no wavea kombinovanim sa svim unapredjenjima takom decenija I spojen sa uticajima Dostojevskog i Karmaka Mekartija ( po sopstvenom priznanju ), muzika ove petorke priziva sve - od Talking Headsa, preko Devo do oštrijeg zvuka koji se iz osamdesetih prelivao I u devedesete , preko tehnoloških naprava koje su sve pojačavale ritam iako bend ima dva bubnjara ( kao sto su nekada imali I The Fall I Adam and the Ants ) čini ovu ploču idealnu za simuliranje kognitivne teretane, a da ne morate van svog utočišta.Ovo je sve uslovno, ploča kao iz nekih ranijih vremena, jedva prelazi pola sata, ali je toliko bogata da bi meni trebale dve –tri šolje kakaoa da nadjemo sve asocijacije u sparing diskusiji i vežemo ih za anegdote iz raznih perioda, uz istovremeno kreiranje novih. Da, sumiram muzika koja se širila decenijama, spakovana u pola sahata  nečega sto deluje moderno, aktuelno, apdejtovano  i sto je najvažnije-dobro je, kvalitetno i trazi učestalu rotaciju.

Odlična ploča obećavajuceg benda. Na nasu nesreću, opet moram da kažem, sve danas traje kratko . moram da bacim neki talisman, makar virtuelni i ponadam se da ćemo Font pratiti jos dosta godina. Mogu u njima da naslutim spremnost i kvalitet za neka iznenadjenja.

https://fontmusic.bandcamp.com/album/strange-burden