"Moram reći da iz dubine duše mislim da filmu uopšte nije potrebna muzika.
Ipak, nisam još napravio film bez nje..." (Andrej Tarkovski)
Andrej Tarkovski je jedan od retkih ljudi koji se javno usudio i
dohvatio života, vodio neprekidnu borbu da označi zlo u njemu, prihvati ga u
klinč - sve u pokušaju da se ukloni i odvoji od te galopirajuće i nažalost
neizbežne pošasti. U toj misiji je koristio sva sredstva da se što autentičnije
i eksplicitnije iskaže. Istini za volju, muzika u njegovim filmovima nije
naglašena kao najvažniji segment, ali opet promišljanja su mu svakako išla
ispred vremena. Isto tako je zvučnu podlogu i primenjivao i tamo gde je ima -
zaista više donosi slici, nego što poriče i oduzima. Posebno je zavodljiva
Tarkovskom bila elektronska muzika (tada ne tako raširena) koja je kod njega
stvarala utisak i "onomatopeju" disanja, udaha, izdaha, udaha... S
obzirom na to da je u ne baš čestim izjavama glede muzike kao delu filma
akcenat stavljao na zahtevu za "refrenom" - "to" disanje
kao i refren poprima utisak repeticije i želje za nekom vrste konstante kao
podupirača. Da l' bi bilo pretenciozno reći da je Tarkovski u svojoj glavi bio
zagovornik onoga što se danas zove "drones"? Mislim da ne, pogotovo
što nije retko da se nađu otvorena priznanja nekih od barem meni
najzanimljivijih muzičara o uticaju Tarkovskog, a kada se kao bonus čuje skor
Artemieva, nije daleko pomisao da je deo uticaja preuzet i njegovim zaslugom.
Veliki režiser je možda zbog lokaliteta i skučenosti i izolovanosti
(bivši SSSR) imao sreće, i kao logičan izbor se nametnuo Edward Artemiev -
ruski kompozitor koji se bavio raznim stvarima: komponovao je tzv.
kvazisimfonije, uglazbljivao poeme, pravio opere (kasnije čak muziku za
otvaranje Olimpijskih igara) ali je i već tada bio zapažen po svojim filmskim
podrškama (radio ranije i kasnije za Končalovskog, Mihalkova, čak i sa
Tarkovskim u pozorištu) i bio cenjen čak u tadašnjim elektronskim
kompozitorskim krugovima. Životni put Artemieva je pre skoro 50 godina odredio
u Moskvi susret sa Evgenijem Morzinom, jednim od prvih ljudi koji su se bavili
radom i istraživanjima na sintetizatorima zvuka i jednom uhvaćen u elektronsko
kolo, više ga nije napuštao i samo obogaćivao svoj izraz i ličnokaz. Brojna dela,
kojih se ovoga puta neću dotaći,
govore u prilog tome.
Celokupna saradnja na relaciji Tarkovski-Artemiev se svodi na tri
filma Solaris (1972), Ogledalo (1975) i Stalker (1979) i muziku za teatarsku
postavku Hamleta. Disk ispred mene je izdanje Elektroshocka iz 1999. godine (ruska etiketa koju je osnovao Artemij Artemiev, sin
Edvarda) i iako greškom često notiran pod naslovom Solaris (može se tako
najčešće pronaći u katalogizaciji) u stvari je izbor muzike za sva tri filma
plus komad "dedication to Andrey Tarkovsky", kojim se sam Artemiev
zahvaljuje svom velikom inspiratoru. Album počinje laganom temom iz Stalkera (ukupno
četiri numere), koja svojom mirnoćom i pomalo sladunjavim motivom ne naglašava
baš svu muzičku avanturu, introspekciju i duhovnu čistku koju je Artemiev
pripremio, što se vidi već iz sledeceg Stalker komada "Train" koji
opravdava svoj naziv i prilično je daleko od početne teme. "They Go
Long" priziva komade iz druge faze - srednje Virgin faze Tangerine Dream,
dok "Meditation" lagano okreće i pravi malo dramatičniji krug sa
temom. Ogledalo (Mirror) je zastupljeno sa jednom numerom - "Exodus"
i slobodno bi mogla da se provuče kao današnji doprinos bilo kog od dark
ambientaliste. Muzika za Solaris je i po očekivanjima, najfluentnija i
najslobodnija i zaista bi bilo loše porediti je sa bilo čim, s obzirom na to da
je najstarija od svog materijala na albumu, a ujedno i najbeskompromisnija -
ako bih morao da upotrebim taj rogobatni izraz, i možda čak i preteča nekih
elektronskih tendencija koje su se pojavile kasnije. Za Solaris je Artemiev
koristio i muziku Bacha i to je jedini komad koji nije autorski na ovoj ploči. Već
pomenuti tribute (napravljen i snimljen 1989. godine) opet dosta duguje
"okeanskoj" fazi Tangerine Dream i zaista je prava uživancija za
nekog ko je odrastao uz Phaedra, Rubicon ili Ricohet - malo mekše i sa više
opštih elemenata, ali bez sve šale jako zanimljivo i mind/relaxing = expanded,
posle ne baš prijatnih (ali odličnih) Solaris uzdaha i izdaha. Muzika koju
slaže Artemiev nije muzika mansardi, cveća i toplote, već ogolelih mesta,
hladnoće koja izoštrava čula i izoštrava životne sokove da se racionalnije
troše i prelivaju po platnu ljudskog bića koje slavni režiser poistovećuje sa
kompletnim univerzumom.
Poentu svog delovanja Andrej Tarkovski je sažeo citiranjem jedne
misli Van Goga. Nesrećni slikar je
govorio da bi želeo da njegove slike budu deo i ukras života i bogatih i
siromašnih bez razlike, bez nekog većeg filtriranja i izbirljivosti. Nije
slučajno da je običan ruski radnik (i ne samo on) uspevao da bolje razume neki
film Tarkovskog i da ga oseti i pronađe sponu sa sopstvenim životom mnogo
lakše, nego čitav niz imena sa akademija, intelektualnih nizova i tra-la-la
grupacija. Nešto se jednostavno oseti i ne može da se nauči. Poza se vežba, ali
telo utrne posle nekog vremena i vrati se nedvosmisleno u prvobitan položaj -
atrofirano ne uvek, ali svakako rogobatno. Artemiev i njegova muzika na ovoj
kolekciji imaju sjajnu šansu da u današnjoj konstelaciji, kada su svi izrazi
dostupni, dozvoljeni i dobrodošli u mnogim domovima zaživi kao jedno od većih
vrednosti. Za svaku preporuku. Ne samo zbog drhtaja u grudima koje izaziva
Tarkovski. Artemiev je isto sposoban za mnogo toga što pruža podsticaj.
P.S. Važna naznaka za sve koji se uhvate ovog naslova - Artemiev je
svu muziku na ovom disku ponovio snimio koristeći zapise sa originalnih
soundtrackova, tako da deo zasluga za konzistentnost ovog albuma ide i u tom
smeru.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.