Peter Murphy- The Artroom Wonder ( HYGGE OF THE DAY 29 )

Murphyjevsko-Bowiejevska nervozna suzdržanost je ovoga puta na nivou očekivanja koja odjednom bljesne vatrometom u najboljem stilu Pet Shop Boysa koji su se transformisali u diskoidne dark kreature. Barem u polukrešendu. Nemoguće? Moguće je i još se dobro uklapa, slušanje objašnjava više od reči.

Naravno, bio sam skeptičan prema ovome, Murphy je u post Bauhaus karijeri briljirao,onda pravio zanemarljive stvari,ali nasa je greška, čoveka poistovećujemo sa Bauhausom a on sve vreme gura dalje,traži se na prihvatljive i manje prihvatljive načine. Diskografija I biografija primerom pokazuje da je spreman i da prihvata i da se odriče naizgled neočekivanih stvari.

Ovde je Murphy logoroičan u isporuci,uz gomilu (pozitivnih) afektacija i čini se afirmacija,može da koristi vreme i materijal kojim da se u isto vreme zabavlja,uživa i kontemplira. Posle svih godina na rok sceni i uvek osvetljen reflektorima ,koliko mu to uspeva samo on zna, ali ovo prija i obećava radosti za naredni period dok se lagano razlistava album.

Album sa kog je pesma pustena u opticaj je producirao čuveni Youth iz Killing Joke, covek koji je producirao mnogo dobrih I sto je najvažnije raznovrsnih ploča. Vreme će pokazati da je I novi album Silver Shade jedna od njih. Youth je novom Peter Murphyju vratio dignitet I preko potrebnu ozbiljnost u radu,koji se u nekim momentima činilo kao bacanje ne tako lošeg materijala naokolo bez ikakvog reda I rezona. Da ne bude zabune, radili su oni I ranije, ali ovaj album je ipak pogodak. Iskustvo na najrazličitijim plocama Youth je neštedimice koristio na ovoj ploči, šireći katalog svih boja I nijansa I upravo je produkcija albuma to što odvaja novi materijal od čistog nabrajanja koje je počelo tamo negde posle prvih nekoliko albuma. Počevši od polu balada, introspektivnih opservacija, Bauhaus ili Iggy pastiša,pa do Murphyja u klasičnom obliku Youth predstavlja sebe kao jedan od najvažnijih sastojaka novog pojavljivanja Murphyja.  

The Artroom Wonder mi se činio kao najbolji primer spajanja više talenata u svrhu dodatnog promovisanja Murphyja kao jedne od ikona rokenrola. Pada mi na pamet Andrew Eldritch i straćeni talenat,ali ne bih se doticao te teme sada I ovde…

https://petermurphy.bandcamp.com/album/the-artroom-wonder