Hollie Kenniff je polovina dua Mint Julep i supruga Keitha
Kennifffa ( Goldmund, Helios ) koja je na ovom albumu uz fjaku ( ko ne zna,
neka gugluje izraz) rešila da nam uz
samointrospekciju pomogne da se I mi pronadjemo gde god to bilo. Na sigurniji i lagodniji način
od onog egzistencijalnog, ali dovoljno introspektivnim da čovek shvati da
dnevno (za početak) neko vreme mora da posveti sebi. Kao što je ovom solom
avanturom ona to uradila.
Dežurni kritičari spominju uticaje solo radova Robina
Guthrieja, ambijenta I probranih indie uticaja i složio bih se sa tim, sa
opaskom da okeanske gitare ne idu baš u toliku dubinu i hitaju ka pučini.Transcendecija
je u najavi i ne otpušta kanape koje je za svaki slučaj vezuju za čvrstu
podlogu. Ali je osećaj smirenja kako ploča odmiče sve bliže. Tako da je ovo dovoljno
da ljude ponizne, te zahvalne prema lepotama sveta koje nas okružuju, a ne
kostaju nista.Uz malo vizualizacije. Skoro, pa jedno ( uslovno,chill out ) putovanje
koje po Hollie Kenniff ni ne treba da se završi.
https://holliekenniff.bandcamp.com/album/we-all-have-places-that-we-miss
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.