Breathless - Green to Blue (Tenor Vossa 2012)

Dominic Appleton je angažmanom oko This Mortal Coil koncepta (Filigree and Shadow, 4AD 1986) nagazio prag kulta, začudo, to je bilo nedovoljno da se publika i kritika poletnije zainteresuje za Breathless, njegovu maticu. Onoliko, koliko dobacuje pristojnost, nešto eksponiranijih pesama je doguralo do indie poluhitova, albumi su uvek čekali dodatni razlog za inicijaciju i kampanjsko otkrivanje. U sumrak prošle godine, pojavio se dupli vinil/cd Green To Blue, i prilika je očito tek sada ona prava. Album moćno svedoči o postojanosti ideje benda i o tome kako im godine apstinencije (poslednji Behind the Light za Tenor Vossa, davne 2003) nisu zarđale zanos i entuzijazam. Nikad snažniji i skladniji, eteričniji i šarolikiji, uz novotalasnu psihodeliju, 4AD melanholiju i anesteziran post punk egzistencijalizam, Breathless obrću decenije - sedamdesete-osamdesete-devedesete prošlog veka. Tkanje prostora i ponuđenog vremena (11 pesama, 80ak minuta), strpljivo izlistava i otkriva buduće favorite, a nesumnjivo da centralno mesto zauzima 14 minutna epika Walk Away u kojoj suedeovsko čitanje Bowieja proklizava u pseudoprog pastoralu. Uobičajeno, Appleton odbija teški oklop, i dodatno se lirikom grudima baca u vir (o)sećanja i podseća da je poetika tamne strane esencijalna za habitus benda.
 
Zakon sinhroniciteta ili dobro skrojena namera, tek Ivo Watts - Russel je prošle godine izjavama ustoličio Appletona kao omiljenog pevača. Sjajan kontekst i uvek dobrodošla 4AD uteha, za ljude koji ne mogu da prežale uspon i pad, tj. mučninu tranzicije nekad omiljene etikete.