Jedna od ploča nalik knjigama koje se čitaju pred spavanje. Spusti se na pod,
dok glava visi sa kreveta. Malo je takve lepote, a lakše se i zaspi, Nikakva
šteta ako se i to (za)desi, strane idu na re/iščitavanje, a opet se indukovani
snovi mogu na čudne načine izokretati.
Like likes
Like je drugi album za Denseland
(debi Chunk, 2008, Mosz) i nova
avantura lige umetnika zavidne kilometraže i uzbudljivog izražavanja. Prvi
utisak donosi David Moss, pevač i
vitalni ritmičar intrigantne biografije koji osim pevanja u operi, silnih
koncerata sa perkusijama i kojekakvim napravama, upriličava hepeninge gde se svi goste
idejama, a Moss ponekada igra ulogu
birokrate koji u raznim komitetima polumeceniše mlade umetnike. Podjednako su
tu i Hanno Leichtmann, koji se bavi
ritmovima i elektronikom, bilo da ih nosa naokolo u svom prtljagu (Static, Groupshow...) ili ih primenjuje
u konstelacijama i predstavama, i naposletku Hannes Strobl, basista koji dok zicama kontemplira i traži muziku u sebi,
istovremeno radi i za pozorište i performanse.
Transfer
Deks otvara album i na ničijoj zemlji omeđuje prostor negde između
parčića sa Until The End of the World saundtraka
-----> Patti and Fred
"Sonic" Smith ( It Takes Time.. ) i Can (Last Night Sleep). Uostalom, ceo album je imaginarno
kombinovanje bendova/artista, mišića i poetike; prve misli su Suicide kao podrška preambijentalnom Brianu Enou, ili umašćeni i zakrečeniji
i tromiji Depeche Mode kako
prisluškuju razgovor Laurie Anderson
i Lou Reeda. Posle pauze od nekoliko
slušanja javlja se i Yello nastao u
21. veku, delom nagađajući u korespodenciji sa navedenim uticajima, na primer.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.