Svojevremeno sam se dosta toga naslušao svega i svačega o
ovom albumu. Od toga da je ovo najbolji Bunnymen album (!!?) do toga da je Mac
jednostavno bandu uvalio svoj novi solo album.Ali neću o tome! Ja sam ga doživeo
kao neki odmak od klasične Bunnymen šeme, ali uz sav šarm koji je band
vaspostavljao godinama.
Ako je prethodni Evergreen
furiozno probudio sećanja na konciznost i rekonstruisao udarac otrežnjenja i prodorne svetlosti debija Crocodiles ( treba uzeti vreme i kontekst tog albuma),
korpus fanova je ocekivao ( po redu i logici) možebiti neku ažuriranu verziju
monumentalne ekstatičnosti Heaven Up Here, a dobili su skoro pa nazovimo pseudo-recital
na Bunnymen način. Ne znam kako bih to nazvao, možda samo malo logoroičnije i elegantnije
dopunjen pop senzibilitet koji je band možda i silom prilika pronašao i sjajno
iskoristio. Sargeant briljira ekonomičnošću, a Pattinson je iskoristio priliku
da se na najdostojanstveniji način oprosti od benda koji je on i inicirao (
proveriti u Sargaentovim memoarima ). Mac je uvek Mac. Od tada im se putevi
razilaze u postavi koja je najbliža originalnoj.
Na albumu je centralna tačka fantastična pesma i singl
Rust, gde je McCulloch pokazao da je majstor patosa. Ceo album ima gotovo
ispovedni narativ ako mu se prepustite i dopustite, ali nikako elegičan, za
razliku od energičnih albuma prelivenih psihodelijom koji se negde i očekuju od
ovog banda. Za ljude koji su željni toga, ovo prošireno izdanje ima bonuse, koji pored koncertnih verzija pesama sa
albuma, donosi kratki koncertni presek najpoznatijih stvari koje uvek umeju da podignu, razgale i oteraju
zle duhove.Da bi stvar bila kompletna, priložene su i kompozicije sa EP-ijeva
koji su dodatno podržavali album. Sasvim dovoljno od Bunnymena, neko dalje
dubinsko istraživanje je bespotrebno..
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.