Manchester, Novi Sad, Glasgow, New York, Berlin, Rijeka, Liverpool,
Sheffield, Leeds odmah padnu na pamet i o njima bih voleo stalno da čitam. Ljudi
sa njima prisvajaju i bliže i dalje.
Dusseldorf jeste bio tu , ali ga nikada nisam sabirno i saborno gledao, nema
većeg razloga za to, iako su tu bili i Kraftwerk, Neu! i D.A.F koji po
kriterijumima ulaze u najvažniju ekipu.Ipak kao u mnogim stvarima kada informacije počnu da stižu, dolazi do
sukoba, ambivalencije i gubitka prvotnog entuzijazma. Nije se to
desilo jednom, već mnogo puta, ali ništa ne može da zaustavi (skoro ) opsesivnu
želju da čitam o tome šta god padne pod ruku.
Knjiga o Dusseldorfu je od najdobrodošlijih i rado priznajem, da sam uživao
u čitanju, vratilo me u vreme kad nije bilo interneta , kada je ređi izvor bio
Music Express iz Germanije i na kioscima dostupni NME i MM u trenucima kada se sve
dešavalo. Nismo sve shvatili, ali smo imali informacije preko kojih smo se
nadogradjivali tumačenjima i upravo to (ne)razumevanje je bilo ono što nas nas je
(iz)gradilo.
Kao i u svakoj priči i ovo o Dusseldorfu ima primere neočekivanih uzleta
altruizma i saradnje, ali i onoga sto bi
se nazvalo izdajom. Sve klizi, značaj informacija koje se lako povezuju obogaćuje
znanje bilo ono načeto, veliko ili početničko. Autor je Rudi Esch koji u
CV-iju ima saradnju sa Klaus Dingerom ( od nedavno i koautorstvo o knjizi o DAF
) i četvrt veka dug rad u Die Krupps . Takoreći insajder.
Izdvajam triviju prilikom reizdanja Neu! albuma za Grönland Records, doveden je
Anton Corbijn da uradi promo fotografije za bokset, Dinger je pitao nakon što
je odbacio ponuđene radove, koliko je honorar Corbijna. Kada je čuo da je iznos
12.000 eura, otišao je kući, opalio polaroid selfi i poslao ga etiketi uz
otkupninu koja je glasila tačno na 12.000 evra. Pomalo komercijalno
samoubistven potez, ali takvih je bilo u Dusseldorfu i više od incidenata, mada
nikada nikome nije manjkala zelja da se proslave, ne treba imati iluzija.
