Tears Run Rings je ne samo jedna upečatljiva skladba Marka
Almonda, već i niz reči sa (po)taman priželjkivanom mericom patosa da je usvoje
ljudi koji su se poželeli recikliranja "paint-by-numbers" dreampopa,
shoegazea i takvih gitaroških gibanja devedesetih u (tada još) muzički Velikoj
Britaniji. Hvalospevi amerikanske štampe za TRR su uobičajeno preterani, ali ovde
ima materijala koji nas primorava da se osetimo nekako prisno i ubedi na još
poneko preslušavanje.
Naizgled skupljeni s koca i konopca po Bušovoj
"Ameriki", umjesto dugih razgovora o ceni nafte, Obaminim školskim
danima i Hilarinim pms/sms danima, rešili su da sednu i prosviraju i bez sve
šale se mora sačuvati pozor i odvojiti ubuduće uho za sanjolike tonove koji se
probijaju ispod još uvek stisnutih baraža. No, ako neko bude pitao, preporučite
ovaj album, TRR oke(j) sviraju ono čime su nas iz nedelje u nedelje onomad
topili Slowdive, Pale Saints, MBV, Ride i (pre)ostali. Naravno, sadržaj još
nije na etaži adekvatnoj da pruži zaklon od nečega, ali očito da
"ima-nešto" u ovom komadu što se polusvesno transgeneracijski prenosi
bez stida i bez multikorporativnog išibavanja i priteravanja.
Ovomesečni izbor za Retro je prvenstveno jedna dupla sjajna
stilska vežba izmuljana zahvaljujući vremenu koje su dva velika pionira imala u
pauzi za bilo šta drugo. Njihova su imena potpuno tendenciozno zapisana u notes
svih koji za sebe misle da imaju neke veze sa onim najboljim što muzika nanosi
već preko 3 i po decenije. Conny Plank je bio persona poznata svima koji su
revnosno naručivali originale ranih 80-ih (novci u kovertu, a onda molba i
molitva bilo kome, na nebesima ili lokalu, da vas poštar poznatog lika ne
opljačka i tako to...)
Plankovo ime se nalazi vidno istaknuto na omotima ljudi kao
što su legendarni DAF, Killing Joke, Neubauten, Brian Eno, a da ne navodimo da
je Conny (Conrad) pratio Kraftwerk od samih početaka i učestvovao na razne
načine u građenju kraut-scene bez koje dobar deo muzike ne bi danas izgledao
ovako. Moram ovom prilikom da navedem priču koju Chris Eckman iz Walkaboutsa
uvek rado priča. Bend je radio na svom breakthrough albumu za šire tržište pod
patronatom Virgina, sa kojim je Plank imao jaku saradnju (Devil's Road), i
Chris jednostavno nije mogao da veruje da može da dotakne master trake Neu. I
zaista mu verujem, a ako ima nekoga ko i ne zna šta su i ko su Neu, neka
posluša radove Stereolab i oceni njihovu kreativnost.
Da l' treba bilo kojim povodom trošiti reči na Holger
Czukaya!? Da nije njegovog muziciranja i tretmana, ne bi bilo ni My Life in The
Bush Of Ghosts, a onda(k) ne bi bilo možda i ničega, sem omčastog POPazjaničnog
smandrljanja naokolo. Čovek je poput kakvog alhemičara uveo u pop-muziku jezik
upotrebljavajući za mnoge tada nejasne reči, ali kojim sada mnogi vrlo rado pričaju
i već je postao na korak od tradicionalnog. Elem, rad ova dva maestra je
verovatno bio njihov relax; ništa skučeno, ali jako prijatno, neozbiljno
ozbiljno.. Ova retro vizitacija, rekoh, i nije bila baš planirana, ali odbiti
ovakvu ponudu je u najmanju ruku nepristojno.
Znamo da su SCARS bili škotska grupa, a samim tim i jako
melodična, moćna i iracionalno, iracionalno dobra. Mene lično podsećaju na
Artura Remboa. Pojavili su se, u par mahova zažarili nam srca i duše, a onda
netragom nestali na mapi velike muzičke sheme stvari. O da li? Ipak se mnogo
toga krije u njihovim biografijama, za neke će verovatno i to biti veoma
zanimljivo. Nema trgovine oružjem, ali ima neobičnih zapleta i..
Počeli su na Fast etiketi, čuvenog Boba Lasta; tog skulptora
i sakupljača otpada od kojeg je pravio skulpture i koji je gurnuo izmedju
ostalog i Gang Of Four i The Human League u muzički trafiking. Rani singlovi su
samo nagoveštavali ono što su ova četiri junaka iz Highlanda maskirani/obučeni
kao trećerazredna kopija Spandau Ballet za srednjoškolski bal u Livingstonu
uspeli da dostignu na svom jedinom albumu. Za producenta su uzeli RobertaBlamirea, gitaristu jedne od pročujenijih punk grupa Penetration koja je imala
i sjajnu personu po imenu Pauline Murray. No, Blamire je ovim zahvatom bez
ikakve sumnje osigurao sebi mesto u legendi, jer je tako perfektno postavio
stvari, da čovek nema drugog izbora, sem da veruje da se u pojedinim
slučajevima one same od sebe dešavaju i harmonizuju. Ko ne veruje, neka posluša
jedan od najboljih "openera" ikada - "Leave me in the
autumn" koja počinje neverovatnom bas deonicom (John Mackie), bubnjarskom
podrškom (Steve MacLuaghlin) kakvu je imao možda samo U2 na "Boy" i
pravim gitarskim rikošet-vatrometom koji je sa ove distance jedino Paul
Research mogao da realizuje sa opozitne strane od Bansheesa, Comsata, Sounda...
A da sve ima i svoj-ekskluzivno dodatni-spiritus movens potrudio se pevač -
mladi Rob King koji lamentira nad neizbežnim osećajem da ništa nije večno i moli
da ljubav potraje barem toliko, da od nje može da napravi svoje snove koji će
mu biti pogonsko gorivo prvo za zimu, a zatim... I sve to upakovano u krajnje
jednostavna muzička rešenja (znate onaj osećaj kada mislite da je sve to tako
gotovo uvredljivo jednostavno) sa srceparajucim vokalima (ne u pežorativnom
smislu) i bendom koji je organizam za sebe. Još uvek se sećam dana kada mi je
stigla ploča iz V.Britanije, veliki kartonski paket - kao danas - takve stvari
se ne zaboravljaju. Nešto kasnije me je moj prijatelj darivao flexi diskom iz
ID magazine (živa verzija Your Attention Please, neka vrsta globalnog
upozorenja kako se ponašati u slucaju armagedona. Nimalo naivno, obzirom na
godišta izvodjaća), ali ako ploči još mogu da udjem u trag, fleksiju ne mogu,
ako je još uvek u voznom stanju. Album je zatvorila himnična All About You -
raškosna numera koja je ipak samo ostala legat jednom nikada raširenom kultu.
Sve izmedju su naslagana perca koja čine stroj od krila - za oslobadjanje i
uzlet čula. Sav indie-pop, polu/prangijanje ne može doći ni na puškomet ovakvo
moćnom (power) popu. I sva je sreća što ih još niko nije reciklirao kao njihove
zemljake sa Postcard etikete (čitaj FF i slično).
Rob King je ubrzo postao "prijatelj" sa Nico (da,
tom Nico) što je pored deljenja postelje značilo i deljenje igle i ostalih psihoaktivnih
supstanci, te je bend nastavio kao trio, na neko vreme, i tada mu se trag gubi.
Rob King, ipak uspeva da se otrgne i sada kao Robert H.King osniva etiketu
Plaseantly Surprised i izdaje čitav niz kaseta, prvo sa Various Artist shemom
(na kojoj izdaje bendove kao Birthday Party, Cocteau Twins, Ludus, Wake..), a
zatim nizom zasebnih kaseta na kojima je izdavao sjajne bendove kao sto su Band
Of Holy Joy, Artery, Test Department i jos par bendova koji su bili čak i 4AD
potpisnici kao što su Dif Juz ili Dance Chapter. Nakon PS osniva Cathexis sa
kojom nastavlja tradiciju izdavanja kaseta, ovog puta sa bendovima Coil,
Current 93, In The Nursery, Legendary Pink Dots, etc, etc...
Ostatak benda je radio nešto tu i tamo, gitarista Paul
Research je bio najeksponiraniji, ali pravi "povratak" Scars je
bio sa semplom prvog singla "Horrorshow" u singlu Lemon Jelly
"Shouty Track" (album 69-95) što je i rezultiralo prvim
pojavljivanjem benda (bez Kinga) posle zilion godina. To se desilo prošle
godine u Edinburgu. Sa učešćem Paula na Pastels albumu i spomenutom najavom
Author, Author albuma, čini se da stvari polako dolaze na svoje mesto.
Ono što je posebno značjano je da je Author, Author bio jako
prisutan u bivšoj Jugoslaviji, a sada i Srbiji. Dosta vinila je kruzilo
naokolo, a zahvaljujuci nekim entuzijastima i album je transferisan na CD-R.
Opet, internet na nekim sajtovima povezanim sa Bob Lastovim sajtom nudi demo
snimke (http://myweb.tiscali.co.uk/thescars/), što ne treba propustiti. Ovde i ide
poruka za one koji nemaju načina da to skinu ili nadju kopiju Author, Author...
Za ljude dobre volje uvek postoji vreme i nacin, da shvate da je lepota u
deljenju, pa.. izvol'te.
Ništa mi drugo ne pada na pamet sem rečenice da onaj koji
iznese stvari iz sebe ih je izneo u vecnost, a onaj ko ih zadrži - gubi
dvostruko - i lično i globalno. Mislim da je jedan od redjih trenutaka prave
sreće što sam bio na vreme pozoran da doživim Scars. Još kada se setim
starog Džuboksa i preporuke Saše Stojanovića koji nas je upozorio na ovaj bend.
Slava im! I Stojanovicu i Scarsima!
CRAVEN FAULTS- Standers.. PERE UBU - Crocodile Smile. FRED AGAIN.. and BRIAN ENO - AGAIN.. and BRIAN ENO - Secret Life . ALVA
NATO – Ungewiss. THE TELECOPES – Splashdown. HOUSE Of ALL - Dominus Ruinea. SCHNEIDER
TM – Ereignishorizont. RICHARD SKELTON - faint ray systems. XYLOURIS WHITE -
Other Forests. THE DAMNED – Darkadelic. THE ALBUM LEAF - Prologue & Epilogue.
ELUVIUM - (Whirring Marvels In) Consensus Reality. SISTER GROTTO - Song for an
Unborn Sun. KAMMEFLIEMMER KOLLEKTIEF - Erstes Kapitel.JAN JELINEK – Seacape – polyptych. EMMA
TRICCA- King Blixa. DISLOCATION DANCE - Peel Session 1981. THE BLACK DOG – Sleep
Deprivation 2. OZmotic & FENNESZ- Motionless Image of Eternity. ROGER ENO – Moving Chords. HOUSE Of ALL -
Magic Sound. PERE UBU - Love Is Like Gravity. LUKE SANGER - Salt Water Motifs.ECHO & THE BUNNYMEN - Bring on The
Dancing Horses. EMMA TRICCA -
Christodora House.
A mnogo istine da je Harold Budd uz još koji dobri razlog
aktivan, pokazuju i dokazuju dva sjajna izdanja koje je uobličio I usnimio
zajedno sa (ex Cocteau Twinsom) Robinom Guthriem. Brian Eno jeste najzaslužniji
za poznanstvo dvojice umetnika i muzičkih vizionara. Elem, dvojac je započeo
saradnju davne 1986. na albumu "The Moon & The Melodies" za 4AD,
gde je kompletno članstvo Cocteau Twins svoju muzički poetiku razdelilo, zatim
i podelilo sa Buddom, te je i čitav poduhvat i bio potpisan prezimenima
učesnika (Budd, Guthrie, Frazer, Raymond). Robin & Harold su nakon toga
parcijalno nastavili saradnju na Buddovom albumu "The White Arcades",
a 2005. su udahnuli punim plućima i prvi put svojim imenima označili prvu zvaničnu
saradnju: muziku za film GreggaArakija "In Mysterious Skin".
I evo, ove 2007. su simultano izdali dva albuma koja se u
svemu, naslanjaju jedan na drugi. Počevši od omota, naslova (After The Night
Falls / Before The Day Breaks) i pojedinačnih pesama (How Distant Your Hearts -
How Close Your Soul; Avenue of Shapes; a Formless Path na početku, pa do na
koncu Turn off the Sun - Turn on the Moon) dvojac kao da suprotstavlja opozite
i pokušava da ih približi i u krajnoj fazi stopi i da na taj način pokaže
koliko su, u stvari, samo deo iste celine, ali i da je dvojac spreman da ih kao
svoje prigrli i dokaže da sve ima i svetlu i tamnu stranu. Muzika im je ipak
mnogo više afirmativna i svetlo-kontemplativna, nego što sa zvucima igraju
opterećujuću i teškim mislima i izvedbom kvazi-ideologišu, kako bi neki
pretpostavili. Verovatno se u tome i nalazi činjenica da je Darla kao izdavač
ovo više najavljivala kao instrumentalni, nego ambijentalni album, mada su i
dalje ključni i raspoznatljivi znaci stvaralaštva ovih umetnika u uobičajenom
opticaju, tako da dobijamo ono očekivano. Ničega aljkavog, dakle, ovde nema.
Daniel Land je čova iz Manchestera
koji elastično kombinuje ostavštinu Neila Halsteada (Slowdive/Mojave 3) sa Las
Vegas opservacijama Cocteau Twins i prozračnošću Lush. Objektivno, tu bi se
prepoznalo i nešto od ranih Bono vokala dok je bio Boy i nije razmišljao o
pozama sa svetskim liderima. Za shoegazera novije generacije info da se Ulrich
Schnauss ovde muva i već dovoljan razlog da se baci na pr(a)vi pretraživač.
Nesumnjivo, ništa ne bi bilo vredelo ni pišljiva boba da talenat Daniela nije
van uobičajenog. Voss i Imaging October (EP) su bili srdačna rukovanja, a album
je zagrljaj prepoznatih prijatelja. U vreme kada vladaju virusi za koje se
(ne)zna ko ih je (ras)pustio, vitaminski blender-miks Daniela nije ono što
izgleda kao naknadna pamet, već preventiva protiv nadimanja od gluposti. Love
Songs For Chemical Generation jeste za ljubitelje ovakve muzike hipnotik, ima
sposobnost da simulira boje, agregatna stanja pa nek svako
"našteluje" svoj mod.
P. (Paul) Elam, član Declining Winter, rustikalno-ladanjskog
čeda Richarda Adamsa (ex Hood), povremeno se samostalno oglasi aliasom
Fieldhead. Ili je možda obratno? Kako god, Jorkširac je u međuvremenu promenio
kontinent (Leeds, Eng, UK - Vancouver, BC, Canada), gde su ga, čini se, zatekli
živopisniji kristali u vodi, izoštrili mu uvo i oko i nadahnuće; sve se primeti
na novom Fieldhead izdanju - Riser (Ep) za Gizmeh etiketu.
Elam je ispreturao
stil, izdvojio atmosferičnije i vlažnije parčiće, redukovao ih, prepakovao i
(za novinu) ugostio vokale. Rezultati - baš kao da je ovog momenta David Lynch
patentirao This Mortal Coil i gostujuće pevačice zamolio da gledaju sliku Elizabeth
Harris (Grouper), selotejpom prelepljenu preko mikrofona. Sjajan koncept i
Fieldhead je na listi čekanja za novo, celovečernje izdanje. Koristiti u
gutljajima, mnogo dana i meseci.
