Diamanda Galas - Quilty, Quilty, Quilty (Mute 2008)

Veliki je mislilac zapisao da onaj ko ljubi ponor, mora imati krila. Niko snažnije to ne pokazuje od Diamande Galas, i njena su krila glas i mikrofon, tačnije nekad i više od jednog mikrofona. Ništa oko Diamande nije stereotip, od izgleda, angažmana i glasa kojim najpre uznemirava,a zatim opčinjava ili iritira-to je krajnje subjektivno Takođe, kontroverza je konstanta u svakojakim raspravama, bilo da je u njima vole do večnosti, ili vole da je mrze do besmisla. Najbitnije joj je da se ono što izvede tek tako ne pogleda i samo odloži. Mnogima je ćutanje najveća sigurnost, a ova heroina najmanje želi takvu izvesnost koja joj znači sinonim za beskorisnu marginalnost i zato su DG ploče i nastupi i pojave tako grlate i skoro anatomski mišićave.

Quilty, Quilty, Quilty je koncertni album, sniman 2006 god, uglavnom u Knitting Factory, NYC i kolekcija je (samo)ubilačkih country, jazz, blues ljubavnih pesama (ove su pesme promovisali i Frank Sinatra, Johhny Cash, Edith Piaf...) kojima Diamanda komanduje, proždire ih i skoro razmetljivo dokazuje za šta je sve spremna i sposobna, pa ako još ima nekoga ko to ne zna, neka izvoli. Negde u nekim intervjuima glede odabira naslova, čak naglašava da je u originalima ili prethodnim adaptacijama videla specifičan humor i svojim izvedbama želela da to i (pre)naglasi i tako stvari dodatno još začinila. Ha, pa i Wenders je hteo da Der Himmel Uber Berlin bude pomalo komičan film, pa je pristiglo remek delo postalo svojevrsni svetionik za ljude sa mnogo nijansi.

Kad smo već u gostima Wendersu i sličnoj estetici, locirao sam sebi ovo cover izdanje pored prošlovekovnog cover izdanja Nicka Cavea " Kicking Against Pricks" , ne zato što su kolege sa etikete, već što su konceptualizovali pristup obradama na oba albuma, da zvuče kao prezivljavanje u močvari koja u njima porađa život. Sad se vidi i zna, Cave je nedvosmisleno svojevoljno izašao iz nje, Diamanda očito nije, već povremeno u extra_timeu traži živi pesak tek da proveri može li preživeti i ostati neulovljena. Kako god da bilo, doneli su prave odluke, a danas i dalje rade ploče od kojih možemo videti/čuti silinu koja se ne doživljava baš (pre)često, te su nam još dragoceniji.

Album ima sve najbolje što nam DG godinama nudi i na neki perverzno-sugestivno-prijemčiv način zvuči i transcendentalno. Jedan od tak'ih vrhunaca i najveći kuriozitet je način izvođenja Time/Interlude (koji današnju indie-publiku i klince-alternativce može dodatno da zavede, jerbo su je onomad obradili Siouxsie Sioux i Morrisey) i njena je mistika u tome što ju je iznela skoro normalno i uposlila nas mislima, (za)što to ne radi i češće.

Elem, Diamanda nije neki ujdurmaš koji će nas tobož zamajavati radi zaborava, diskografske obaveze i lagodnog eskapizma. Njen glas je ustvari svojevrsni telotres i traganje za vrlinom i odlukom. Odatle treba početi, pa gde se završi...

https://diamandagalas.bandcamp.com/album/guilty-guilty-guilty