Nine Horses - Snow Borne Sorrow (Samadhi Sound, 2005)

 

"U ljubavi je tako da ljubavniku ne treba molba da učini bilo šta"

Meher Baba, Sve i Ništa (Everything and Nothing)

Ploče koje snima David Sylvian su kao snovi koje pokušavate da prepričate. Slike, mirisi i mizanscena iz glave se postavlja kao koprena kada ih treba ne samo istumaciti već i izneti iz sebe.

Sasvim suprotno veličini koje njegovo ime nosi, ploče na kojima učestvuje uvek su krajnje lični dnevnici koji se isčitavaju godinama, gledaju kao mozaici i nose sobom neke nove ili potvrđuju stare istine. Takođe, svaka njegova ploča ima jako veliki motiv i razlog. Nakon dva albuma koji su na različitim nivoima korespondirali sa publikom i bili lični egzorcizam nakon raskida sa Ingrid Chavez - sasvim hermetični i maestralni Blemish, redukovan na repeticiju koja je označavala Sylvianov bol i "Good Son Vs. Only Daughter" remiks album opet sa željom da se ipak "resocijalizuje", Sylvian je sjajno iskoristio priliku i napravio pauzu bez nekog vidljivog predaha. Nine Horses je, u stvari, projekat koji pored DS uključuje i njegovog rođenog brata i takođe člana Japan/Raintree Crow Steve Jansena  i nemačkog umetnika Burnta Freidmana, i nastavlja liniju kojom su se Sylvianovi albumi kretali do nastanka Samadhi etikete.

Sylvianova muzika je uvek imala taj post-efekat kada nastavlja da svira u glavi, pravi sopstvene filmove, reči se vraćaju, melodije pojavljuju na najneobičnijim mestima. Album počinje iskazom "it's a wonderful world" i bez obzira na to koliko to nekom ironično zvuči, DS stvarno to misli, i svoju tugu koristi kao oružje, kao blagoslov u pohodu na sreću. Već od samog početka se razlaže krajnje opijajuća melanholija sa maltene bezbrižnom svirkom koja hvata lagano u vrtlog. Naizgled lagana, pomalo i jazzy atmosfera svojevrsni je mamac sa beskompromisnim okršajem sa sopstvenim demonima koje DS lagano i sa strpljenjem sveca pokazuje, upire prstom u njih, ali ih ne hvata za gušu i neumereno davi naočigled slušalaca. Smirenost i pokušaj da se razume i preraste situacija, pa makar i ona najzlokobnija, više je nego očita. Iskreno, uvek je to i radio.

Muzički, iako pitka u odnosu na prethodni album, ovaj ploča je pravo remek-delo i pomalo kompilira sve što je Sylvian protegao duž svoje solo karijere od maestralnog Brilliant Trees pa sve do Dead Bees On The Cake. Kao kontratezu i kao preventivu sopstvenom hermetizmu, u kreaciju albuma uveo je i Jensena i Friedmana koji su samo oplodili njegov sopstveni izraz. Različiti i po muzičkom izrazu i po ličnoj ideologiji, ova dva kompanjona uz kontribuciju sjajnih i slavnih gostiju kao što su Sakamoto, Stina Nordenstam izbrusili su album do pravog brilijanta.

Uostalom, moram da priznam da je u sferi autora David Sylvian na piedestalu u društvu Scotta Walkera i Marka Hollisa (ex Talk Talk), ne samo zato što su se sa vrhova top lista povukli u sopstveni nemir da bi na miru gledali svoje stigme, već što njihova muzika slojevito nudi i utehu i inspiraciju i iskaz "it's a wonderful world". Ako imate dovoljno volje i snage da to vidite, i učinite to.

https://en.wikipedia.org/wiki/Snow_Borne_Sorrow

https://www.discogs.com/release/539492-Nine-Horses-Snow-Borne-Sorrow