Šveđani The Mary Onettes (album izdat 4. novembra 2009.) koje
predvodi Philip Ekström, stari su poznanici. Sitničavi zameraju da (prošli)
debi album zvuči kao (pre)otvoreni omaž bendovima kao sto su The Cure, New
Order i sl, ali od njih nema poštenijeg benda koji krčmi osamdesete. Za razliku
od šire popularnih retro-uberdizajniranih bendova, TMO ne zvirkaju često u
buđelar, već se bave komponovanjem emocionalne muzike i ne interesuje ih da
čuju sufliranje, već sopstvena deklamacija teksta. Islands ima čudnu istoriju,
dvaput je sniman: prvi snimci su ukradeni iz automobila, a onda se jednostavno
ugasio i HD sa rezervnim kolutovima. Na prvo slušanje, album nije prijemčiv kao
debi, nekoliko slušanja je potrebno za zagrevanje dok ne isvetluca tehnikolor i
sinemaskop. Nakon toga je sve nagrada svake vrste.
Kao i mnogi skandinavski sastavi, umesto Pet Sounds i još nekih tipičnih uzora za Anglosaksonce, TMO svojataju A-Ha kao jedan od glavnih uzora, a ponovljena slušanja tvrde da bi The Cure zvučali ovako da su nastali tamo negde dve hiljade i neke...
Ekström koristi bol kao neophodnost pri pisanju, srećom bez
iritirajućeg čemera. Onda(k) nije čud(n)o što ovu ploču (kao i ranija TMO
izdanja) znalci doživljavaju kao opijat. Još uvek ne "onaj za mase",
ali ne njihovom greškom. Ima ovde potencijala za globalno raspoznavanje.
Jednostavno, u doba preopterećenosti svim i svačim, to više izgleda i nije
moguće.
https://en.wikipedia.org/wiki/Islands_(The_Mary_Onettes_album)
https://www.discogs.com/master/244147-The-Mary-Onettes-Islands
https://labrador.se/portfolio/the-mary-onettes/
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.