U želji da se distancira od (svog) narastajućeg muzičkog snobizma, prijatelj - negadljiv na ambijente i field recordings - na preporuku presluša diskografiju Federica Duranda i kaže ono što Argentinčevi prenumeranti odavno znaju ---> čovek ima Midin dodir. Prošireni post-audio zaključak je da Durandove ploče ( od obe fele -> @ = solo i @@ = kolaboracije --> # Every Hidden Color sa Nicholasom Szczepanikom ( Luz ,2012 ) & ## Melodio sa Tomoyoshi Dateom ( Saudade, 2013) šta god se dešavalo do tada - prekidaju monotoniju dana, čiste zagušenosti u utisak prozračne neminovnosti.
El idioma de las luciérnagas nastavlja kontinuitet -> novom
pričom, jezikom zrikavaca (što i jeste naslov albuma). Suptilna, utočišna
elektronika i materijali sa lokacija u Argentini ( Muñiz, La Serranita ) i Švajcarskoj ( Zürich ) idu u(z) teoriju, da
umetnička dela prestaju da budu vlasništvo stvaralaca od trenutka kada se
završe!
El idioma meša živote i jezike u večerima koje nemaju kraj, puni ih
i prazni i zlatom i srebrom i svetlom i mrakom i ako ikad ostari, ostariće
zrelo. Na nešto treba misliti, a to je da pri slušanju ne treba na nešto
misliti, i rezultati možebiti, mogu biti spektakularni.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.