Desiree Rousseau (Brumes ) je novo pozitivno brojanje u kaleidoskopu artista iz
Portlanda (Oregon) koje sam opisivao ili zapisivao u tefter. Brumes eteričnost
levitira na način kojim nas je početkom osamdesetih prošlog veka potresala (nikad prežaljena
) 4AD etiketa, a Brumes muzika priziva sabornost u kojoj se preglasavaju
Cocteau Twins, Slowdive i Beach House; ko će prvi do instrumenata i ko će
najslobodnije (uz intermezzo od tri i kusur decenije ) da razradjuje teme izmedju
Song To The Siren (This Mortal Coil) i Avalyn (Slowdive). Kada prvi udar utihne, naknadna
preslušavanja dodaju nijanse.
Naposletku, Brumes je nešto sto bi Simon Raymonde rado potpisao za svoju
Bella Union etiketu, ali je nekako završilo na Dauw etiketi (isto opisivana I pribeležena) koja je(ste) uglavnom na distanci sa glagoljivošću ( reči I glasovi krote
ponekad i omedjuju !! ), no ne mari ništa.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.