POPOL VUH - Nosferatu (Egg, 1978)

 

Kada mi je decembra 2001. mejlom stigla tugaljiva poruka od nemačkog prijatelja da je Florian Fricke izgubio bitku sa bolešću, primetio sam da pristojnijih nekrologa ili barem kraćih vesti po muzičkoj internet štampi i nije nešto bilo. Sramota ili ne, ali ovaj svet zaista funkcioniše po sistemu koji je izrekao Jeremy Brett kao Sherlock Holmes u besmrtnom serijalu: "Tako mnogo ljudi, a tako malo koristi!" Korporacijski imperativ za suženje svesti kod konzumenata je, dakle, zaista dokazano uspešna rabota. Fricke ne samo da je bio pionir - već sa ove distance i dokazani vizionar i velikodušan apostol tišine - koji je eto, doživeo da bude slavljen i uzdisan na serafimski nivo, kod možda najbeskompromisnije i emocionalnije struje u današnjoj, pa hajde da stisnem zube i kažem pop(ularnoj) rok muzici, ali ipak nedovoljno atraktivan za neki veći temat. Valjalo bi onda mnogo toga objasniti, a nema tu neke volje koja trpa pare za transfer u "japi stardom" ili iracionalnih "kliktaja" koji hrane sujetu u intelektualnih "mizerablista". Činjenica da je u poslednjim godinama života nudio materijal koji je imao možda i (po)veće populističke koncentrate, ne utiče na unikatnost ovoga čoveka. Nije on bio nikakav laskavi kaćiper, vec borac protiv samsare. Uostalom, ko bi smeo da stavi ruku u vatru za Bowieja i njegov opus posle Lodgera (i šta ti ja još znam kako je to hronološki išlo). Već nekoliko godina uporno ponavljam sebi i prijateljima sa kojima delim vreme, teoriju da je kraut rok alfa i omega današnje "alternativne" muzike, mnogo više nego recimo hajp koji su XY ili MX iz raspojasanih 60-ih doživeli sredinom 80-ih, pa početkom 90-ih, kada je svaki rok glazbenik preko eksponata 1, eksponata 36, pa do konzumenata crnog indie jeansa kao ličnu kartu poturao taj ili onaj album, ne znajući ni šta na njima ima. Hipokrizija i "resavštvo" kao modus operandi i svojevrsni ID napisan na nematernjem. Naravno, to nikako nije krivica XY i ostalih, ali jeste ogledalo i inercija sveta. Niko se baš u svrhu promocije, sem zaluđenika kao što je Julian Cope, ni ne osvrće na činjenicu da gomila sastava naziva svoje numere po ovom nemačkom sastavu (Tarantel, Dead Can Dance...), da se drugi kunu u njih (Bardo Pond, Shalabi Effect, Cul De Sac...) a da su filigranski GY!BE upravo i izgradili celokupnu karijeru na cresscendosima koje su Fricke i ekipa promovisali na svojim pločama. No, zna se da svet na plećima čuvaju ljudi kojima do neke veće raspoznatljivost nije ni stalo. I tako i treba da bude. Uostalom po tibetanskom budizmu (a Tibet i jeste bio jedna od glavnih inspiracija Frickeu) reč BONO označava skup štetnih uticaja. A Vox takvih BONO-a kroti svet. Da l' će se taj izraz u opskurnijem obliku ikada "internacionalizovati" kao mnoge krize u svetu (ova doduše ne proliva krv, ali mentalno isisava snagu iz mnogih naraštaja) zaista ne znam, ali svako može iz sebe iskoračiti u prvi korak. Lična utopija je, po stoti put kažem, najubojitije oružje.

 Florian Fricke je svoju izabranu životnu filozofiju najblizu motu "biti tih i biti usamljen" u muzici sa za mnoge ljude krajnje skrajnutoj strani sveta (Nepal, Tibet, India... i još mnogo motiva) potopio u savršenu miksturu prog, space, elektro roka, i bez trunke nadmenosti i opterećivanja nije nudio duboki čemer kao jedan od oivičenih puteva, ni pobedu ni trijumf ni zabludu. Muzika benda je pre svega introspektivna, ali inspirativna. I imala je u isto vreme neku neverovatnu prodornost, jasnoću proplanka u noći punoj meseca - ako želite da shvatite šta pokušavam da kažem.

 Nije bilo slučajno što je jedan genije našao drugog, ili obratno. Dodirom ko zna čega, dotakli su se Werner Herzog (čovek sa isto tako jakom i beskompromisnom vizijom) i junak ovoga teksta. Sarađivali su na realizaciji nekoliko filmova kao što su Fitzcarraldo, Tajna Kaspara Hauzera, Agguire, Srce Od Stakla... Sećam se da sam kao (malo podomakli) klinac gledao u bioskopu Nosferatu i da mi nije bilo svejedno, a filmove strave i užasa iliti horore ne volim baš. Tada nisam još ni shvatao, da to nije film strave i užasa i horora, već jedan lični pogled na stanje čoveka u ovome svetu, gde se događaji odvijaju bez nekog jasnijeg razloga. Nužna bude samo reakcija. Muzika je bila hipnotička, a moj pokojni drug je, iz ne nekog jasnog razloga, dobio ovaj vinil. slušali smo ga, gotovo kao iz lavirinta, uvek u večernjim i sumračnim satima. Drug više nije živ, i deo njega se vraća kroz ovu mantru.

 Nedavno sam sebi u mrvi slobodnog vremena priuštio mali maraton Herzogovih filmova i zaista bio nanovo ushićen majstorstvom i Herzoga i Frickea. Muzika je sjajno srasla ovom filmu (ovim filmovima), iako je dovoljno jaka i sama za sebe. Uostalom, ovo i nije klasični soundtrack pošto se dosta minuta i ne nalazi u filmu za razliku od nekih klasičnijih tema (Wagner na primer). Album otvara tema Mantra i nagoveštava hipnotiku kao osnovnu motoriku ovoga remek dela. Kompletno neopterećen i ne(pre)okupiran detaljima, ali lociran u mestu gde se mnogo stvari susreću, istovremeno i ovozemaljska i nezamaljska je ovo tvorevina kod koje se ni za sve ove skoro tri decenija nije mahovina nakupila. Sad, da li biti pametan i reći da se drones (ali u kakvom obliku - onom iskonsko ogoljenom) nalaze kao osnov pored ostalog krauta i na ovom delu, i to nekoliko decenija pre njegovog terminološkog otkrića. Svakako, vratimo se na početak teksta i nemušto reagovanje štampe. Fricke je bio pionir, ali za njega, kao i recimo, za Joe Meeka, mnogi, a ne samo novostasali klinci ni ne znaju. Smrt Kurta Cobaina, prve i jedine žrtve ratnih profitera alternative na kant ugurane u mainstrem, skoro je pa i guslarski opevanai iz tog razloga ovaj album treba svakako promovisati i širiti gde god se može. Uostalom jedna, pa skoro meditacije se ovde zove - Through Pains To Heaven. Ili što bi naši ljudi rekli - preko ruža do trnja. Umesto da Vam kažem: nađite svoju sopstvenu Kalkutu reći ću: nađite sopstvenu Ružu i raskrvarite se na njen trn. Posezanjem za ovakvim albumima činite svojevrsnu mentalnu neposlušnost, ne po svaku cenu, već u iskopavanju sakrivene lepote. Na svu sreću, samsarini eklektički ratnici su je samo jako dobro sakrili, ali nemaju aparaturu da je iseku i još dublje zatrpaju.

"Dakle Watsone kako glasi medicinski termin za opsesiju. Nameravam da provedem neko vreme unutar četiri zida sopstvenog srca... Mnogo se puteva račva iz njega, a moram pronaći onaj najbolji srednji put, mada znam da ishodište je jedno... "

https://www.discogs.com/release/521590-Popol-Vuh-Nosferatu-The-Vampyre-Original-Soundtrack